Некада се није могло замислити сеоско домаћинство у коме жене нису плеле, хеклале, везле. Свако ко дође у госте обавезно је на поклон добијао вунене чарапе, топле џемпере, рукавице, капе… Данас, све је много другачије, тек у понекој кући наћи ћете жену која у зимско доба своје слободно време проводи у плетењу топлих зимских предмета.
Како се некада техника плетења чарапа преносила с колена на колено, Гордана Мијатовић из Вујетинаца научила је да плате још као дете. Уз мајку, научила је поред кувања, у то време најважнији занат који је морала знати свака девојка и жена. Колико је то било важно, говори и чињеница да су старије генерације и младића и девојака имале посебне предмете у школама посвећене томе.
– Још као мала сам научила да плетем, то је раније било обавезно у школи, имали смо предмет домаћинство на ком смо плели. Удала сам се веома млада, па сам плела и са свекрвом, јер је и она волела да плете, тада су била актуелна прела. Осамдесетих година смо услужно плеле за један бутик у Чачку, тада су плеле и девојчице, тако су зарађивале за џепарац, да оду на море. Значило нам је, плели смо лепе џемпере, капе, шалове – рекла је Гордана Мијатовић.
Девојке за удају из девојачке куће некада су обавезно носиле своје радове. Ћилими, миљеи, вунени прслуци, џемпери урађени са пуно труда и посвeћености били су оличење девојке и њене мајке.
– У моје време, то је много значило, причало се „каква мајка, таква ћерка“. Носили смо у мираз сарџаде, ћилиме. Данас је другачије време, то сада стоји у ормарима, нико више не користи, а некада је било јако важно. Раније смо доста тога радиле, хеклале стољњаке, везле, то сада нико и не користи, само што не баце, лакше им да купе оно пластично. У зимско доба, жене су ишле једна код друге да помажу у ткању. Више сe дружило, певало се углас. Моја свекрва и њена генерација певале су, из Вујетинаца се чуло до Остре, сада нема ни таквог дружења као што је било некада – рекла је Гордана.
Трендови се мењају, али топле рукавице и вунене чарапе у хладним, зимским данима ништа не може заменити. Ипак, модерне жене не одлучују се узму игле и вуну у руке, већ ће пре зимске аксесоаре купити у понеком од бутика.
– Зашто да не науче, зашто да не знају, како су некада старе женe мени причале, када сам била млада, „никад се не зна шта носи дан, шта носи ноћ, када ће затребати“. Ваљало би да и данашња деца знају те основне ствари, али сада су ту телефони, па тако проводе највише времена. Сад, све има да се купи код Кинеза, лакше је купити него исплести. Ни ја као дете то нисам волела да носим, разумем омладину, али ништа не може угрејати као вунене чарапе – казала је Гордана Мијатовић.
Плетење захтева труд, рад, креативност, а неизоставна је упорност, када нешто крене по злу или када се замрсе конци. Према речима наше саговорнице, време које је потребно да се исплате неки предмет од вуне или вунице зависи од жеља купца, од тога да ли има шара или је једноставно.
– За плетење капе и рукавица потребан је један дан, више времена треба ако се нешто везе или шара, прслуци, џемпери, ту има доста различитих модела. Раније смо продавали много више, тада је то било доста цењено, а и скупо, узимала сам лепе паре. Сада ретко и купују, а и не плете се. Немамо где да уредимо вуну, па ни то није као што је некад било. Сада се тренутно највише продају чарапе и понекад вунени прслуци, али, то баш ретко – објаснила је Мијатовић.
Иако не толико активно као пре, Гордана и данас плете, пре свега, како би поклонила неком драгом, како каже, некада се знало да када вам гост дође за Божић у кућу обавезно га дарујете вуненим чарапама. Она се труди да одржи традицију технике плетења коју је научила од мајке и свекрве и вољна је да своје знање пренесе млађима.
Виолета Јовичић
