Dobro jutro Čačani, odakle god da ste! Možda bi tako nekako danas glasio pozdrav čuvenog Duška Radovića, koji se godinama oglašavao na talasima „Studija B“ sa poslednjeg sprata „Beograđanke“, pozdravljajući svoje sugrađane. Razmišljam, kako bi danas taj vickasti satiričar, po ocu Čačanin, po izvodu iz matične knjige rođenih Nišlija, koji je po sopstvenim rečima zentao da dođe u grad na Moravi, jer se od njega mnogo očekivalo, kako bi video ove naše dane. Njegova tetka, čuvena Margita Radović, prva upravnica čačanskog Arhivskog središta i direktorka gimnazije posle rata, šetala bi s njim, gimnazijalcem, pored Morave i usput malo proveravala njegova znanja iz opšte kulture i čudom se čudila kako je moguće da „sve to ne zna“, a odličan je đak. Ostalo je zapisano iz Duškovih usta, u Čačku nisi interesantan ako nisi najbolji, a i kad si najbolji, naći će ti manu, okretaće te sa svih strana, ne bi li još nešto „popravili“, pronašli manu ili te spustili na zemlju.
Elem, kako bi sve nas danas pozdravljao taj reski glas kome su etrom pucketale trole i škripale tramvajske šine… Možda ovako: Dobro jutro narode, pandemija ne miruje, poplave nadiru i razdiru, posledice očigledne, pobede i porazi se nadmeću procentima, ponosni i probuđeni, poraženi i isprepadani, bojim se da se sve na ovoj planeti polako svodi na neko „p“, zbog koga ćemo izgleda na kraju svi lepo kao balon „pući“.
Obavezno ponesite maske i rukavice i bočicu asepsola, ne dišite jedni drugima za vrat, ne pljujte se dok pričate i dokazujete da ste pametniji i da sve baš vi znate… Zamislite da ste statisti u nekom filmu u kome su vas okupirali nevidljivi vanzemaljci ili na nekadašnjoj vežbi civilne zaštite o atomsko-biološko-hemijskom ratu za koje su maske bile sinonim i simbol, ili u virtuelnoj igri u kojoj su vam dokazali da ste gluvi i slepi, jer ne znate koga da uhvatite za gušu… Virus je nevidljivi ratnik protiv loših navika, nediscipline, posledica „slatkog“ života koji nas je bolešću uveo u razne rizične grupe… „Apoteke su nam pune kao samoposluge. Treba se nadati da će uskoro početi i da rade po istom principu: uzmete na ulazu korpu, obilazite rafove i sami birate i bolest i lek. Čoveka uvek ima šta da boli, samo ne može da se seti“, zapisao je davno sjajni Duško Radović.
A poplave, mutna voda naših dana, ispiraju sve što im se nađe na putu. Da li se to priroda razgoropadila i odlučila da konačno napravi „veliko spremanje“ na planeti Zemlji i prepere sve što joj se nađe na putu, a usput napravi i kolateralnu štetu… Ili bar mi mislimo da je tako… I poručuje da joj ne stajemo na „žulj“, da joj ne pravimo prepreke, da joj se ne rugamo, jer će nam kad-tad pokazati da je jača… Možda bi primetio Duško da su u svetu mališana savremene krave postale ljubičaste, a nema ih u Zoološkom vrtu, da su najbolji drugari u džepu i zovu se „ajfon“, da se više komšilukom ne širi miris kiselog kupusa sa suvim rebarcima, jer u modi su semenke za razne „ptičice“, da je već odavno paučina umotala tanjiriće sa kolačima, koje je spremila neka draga komšinica i dotrčala da ih doturi kroz prozor, jer žuri da joj ne pokipi mleko… S nostalgijom se sećamo te ljudske pažnje i želje da nekoga obraduješ, mi, koji imamo takva sećanja… I nemaju pojma oni koji nisu imali takvu komšinicu koliko su siromašni… I rekao bi Duško Radović da su svi autobusi krenuli po redu vožnje u željenim pravcima, ali je nekako uvek najgušće na peronu 15 beogradske Autobuske stanice, jer Čačani se vraćaju u svoju prestonicu, makar i maskirani…
Z. L. S.
