Društvo Kultura

O vizionarskom filmskom čudu Živka Nikolića: ČEKAJUĆI POTOP

indexČEKAJUĆI POTOP

O vizionarskom filmskom čudu Živka Nikolića

Piše: Dušan Darijević

U subotu, (22. april) RTS 1, u udarom terminu (22h) je ničim izazvan prikazao kultni film ČUDO NEVIĐENO, Živka Nikolića.
Živko Nikolić je ovaj turobni svet u krajnjoj bedi i siromaštvu napustio u leto 2001. godine. Njegov ne mali filmski opus u celini, kao i sam njegov život su zaveštanje nama, kao opomena i upozorenje na zlo u nama, ali i upozerenje na opštu propast za malu izolovanu zajednicu koja zaslepljena mržnjom, zavišću, pohlepom, glupošću, ne primećuje veliko zlo koje se sprema, koje preti da uništi sve pred sobom (II svetski rat u Goluži, urušavanje tradicionalnih vrednosti u „Lepoti poroka“, poplava u „Čudu neviđenom“ i propast privrede i ugrožena egzistencija, najava bratoubilačkog rata u „Iskušavanju đavola“ i „Čudu neviđenom“).
Većina Nikolićevih filmova, nastalih sad već davnih ’80-ih, kao komedije ili crne komedije su u suštini nešto sasvim drugo, mnogo ozbiljnije. To je jedna sveobuhvatna sociološka, a možemo slobodno reći i antropološka studija na filmski način o jednoj maloj zajednici – ograničenom društvu, o jednoj opštoj palanci, specifičnog mentaliteta, zatvorenoj u sebe, u svoj primitivizam, svoje prostaštvo, mržnju, koja ne prihvata ništa ni novo ni drugačije, pa čak ni lepotu i dobrotu kao jedino spasenje i tračak nade. I lepotu samu „palanka“ želi da ponizi i ismeje kao u filmu “ U IME NA RODA“, kao i druge pozitivne osobine i tradicionalne vrednosti: datu reč, kumstvo, vernost, odanost, porodicu, brak, istinsku ljubav. Selo – palanka, kao sudbina u koje se nažalost pretvorilo čitavo naše društvo danas, ili iz koga možda nikad nije ni izašlo. Možda smo imali samo varku, kao u „Lepoti poroka“, da smo doživeli progres. Pre propasti Jugoslavije, činilo se da Nikolić preteruje, da samo slika svoj zavičaj. Kako su godine prolazile, jasno je da nas je mudro upozoravao, gotovo preklinjao da u slici male zajednice, propalog morala, unakažene duše od zlobe, pakosti, mržnje neznanja, predrasuda, polako tonemo u sveopštu apokalisu gde gotovo da nam nema spasa. I film „Čudo neviđeno“ se danas nakon svega što nam se desilo gleda sasvim drugim očima. Malim selom na obali jezera, na prvi pogled gotovo idiličnim mestom, vlada gospodar svega što mrda na zemlji, ali i u jezeru, gazda Šćepan, pun suludih planova kako da usreći meštane „raja na zemlji“- nalik mnogim Šćepanima koji su nam sisali krv, kako u prošlosti, tako i danas. Čini mu se da je najbolje da isuši jezero i posadi pamuk. Pored te svemoguće zemaljske, „vizionarske“ vlasti, postoji paralelno i ona „nebeska“, koju predstavlja otac Makarije – „čudotvorac“. Njihovi interesi su suprostavljeni, a i jedan i drugi u stvari rade protiv interesa naroda. A šta narod radi? Muškarci loču u kafani smišljaju zajebancije, tuku se zbog nove konobarice – prelepe Amerikanke, koja je u stvari tu da naplati stari dug. Kurče se junaštvom i muškošću, a u stvari su jalovi i nesposobni da naprave dete i „strankinji“, ali i domaćoj. Sjajna metafora jalovog života jedne zajednice nesposobne, da prepozna pravu lepotu, nesposobnu da prepozna i ljubav – jedinog garanta napredovanja i budućnosti. U rađanju ne vidi cilj i smisao, već samo dokazivanje pred svetinom i čistu reprodukciju. Dok se muškarci zabavljaju, nadmeću, žene rade težak i mukotrpan posao, strankinja je jedini dokaz i primer da može i drugačije.. Zato je i mrze i žele da je unište. Pop Makarije organizuje svoj „rijalti“ u kom iskorišćava i manipuliše ženama. Niko, zaslepljen ne vidi opštu propast, izazvanu ljudskom glupošću, pohlepom i neznanjem, nestručnošću inženjera bez diplome, elementarnu nepogodu – potop koji odnosi žrtve obračuna na svadbi, najava bratoubilačkog rata. Ljudska glupost uspeva da oskrnavi ono najlepše i najčestitije, ljubav i brak. Dve mlade u venčanicama, nemoćno stoje u čamcima na sred jezera, gledajući nemoćno u propast u smrt svega živog, koja ih okružuje
Na samom kraju, nije uopšte slučajno, što se i nikad dovršeni projekat Živka Nikolića zvao „Ukleti brod“. Svi smo mi putnici na ukletom brodu, koji pluta bez pravog pravca i smera u svoju propast. Na to nas je na vreme upozoravao veliki vizionar Živko Nikolić, ali mi smo bili isuviše loši đaci u školi života u kojoj je jedan od vrhunskih predavača bio Živko Nikolić koji nas je napustio u šezdesetoj godini života.

Оставите одговор