Kultura

OD UDVORIŠTVA DO BUNTOVNIŠTVA U JUGOSLOVENSKOM FILMU (deo prvi)

OD UDVORIŠTVA DO BUNTOVNIŠTVA U JUGOSLOVENSKOM FILMU (deo prvi)

Filmski junaci – od Džimija Barke do Slobodana Miloševića

Sto godina od nastanka Jugoslavije zgodna je prilika da se progovori i o nekim pojavama koje su dovele do urušavanja zajedničke države, ali kroz istoriju jugoslovenske umetnosti tog doba, pre svega kroz film, koji je na najbolji način predstavljao uspone i padove države u kojoj smo živeli.
Nasuprot mišljenju da je Jugoslavija bila tamnica naroda i veštačka nerealna tvorevina megalomanskih vladara i ratnih pobednika ima i onih drugih, koji raspad i urušavanje države vide u nečem drugom, tako prisutnom, ne samo u vreme postojanja Jugoslavije, nego i mnogo pre, a bogme i nakon svega na ovim našim guravim prostorima. Autoritarni sistemi, vladari autokrate i narod spreman da im se dodvorava, radi sitnog ćara, ali i iz čistog zadovoljstva i potrebe za udvorištvom svakoj vlasti i svakom vladaru, a najpre onima koji spolja deluju moćno i kao najveći sinovi svog i drugih naroda, sve po potrebi trenutka. Država u kojoj se mnogi nisu osećali dovoljno slobodnim iz različitih razloga, bila je mesto i uzrok mnogih frustracija, koje dovode do kratkotrajnih pobuna i buna, a na kraju se sve završava nasiljem i smrću buntovnika i sve polako tone u letargiju podaništva i najgorih vidova udvorištva, sve dok jednog dana ratni vihor sve ne odnese dođavola…  Zanemarivani su i drugi razlozi koji su dovodili do ovakvih nepremostivih pojava, velike kulturne razlike, ubzan razvoj i modernizacija društva, koji su preko noći odnosili neke tradicionalne vrednosti, ali ostavljali duboko u korenu frusrtraciju, kompleks i strah, zbog kojih su ljudi skloni podaništvu često bili spremni za zločin, ili da satru i unište svakog ko je bio drugačiji i ko ih je podsećao na njihovu stvarnu i pravu prirodu.

Šezdesete godine prošlog veka u svetu, a i kod nas, donose izvesne promene, ali i bunt mladih, koji ne žele da ćute, osećaju potrebu da se pobune, ali često i ne znaju protiv čega, zbunjeni umiru, ili ućute, kad shvate da su isuviše slabi da bi se uhvatili u koštac sa sistemom, koji mrvi kosti i metaforično i doslovno. Neki u toj situaciji uludo stradaju greškom ili namerno, a drugi kad se ućute i utonu u letargiju, ili potonu u depresiju, i ludilo, ili postanu poslušni, a često budu i gori od onih protiv kojih su se bunili.

Istorija jugoslovenskog filma je prepuna takvih likova koji su prosto nahrupili u filmsku stvarnost, nakon junaka rata i revolocucije i socijalističke izgradnje. Šezdesete i vreme određenih stvaralačkih sloboda u Jugoslaviji, koje su bile dopuštene, ili se na njih žmurilo i zatvaralo oči, sve dok neko ne kaže, a taj neko je uvek veliki gospodar, da se društvo zaigralo i da se preteralo, da se sa tim mora stati. Sledila je kazna, a daleko nije bio ni zločin. To je bio svet junaka, a tačnije anti-junaka onog najcrnjeg crnog talasa filmskih autora, koji su pokušavali da nas dovedu svesti i pameti, da nam ukažu na vreme šta se oko nas zbiva i da nam otvore oči na vreme i ukažu na drugi put, drugačiji od ideološke i državne propagande. Nažalost, njihova pobuna i smelost je bila kratkog daha, stradali su od metka u poljskom WC-u, poput Džimija Barke, ili su se panično dali u beg u toplinu krda, odnosno hora, da horski zapevaju poput Pacolina, glavnog junaka „Buđenja pacova“. Ima i drugačijih protesta i pobuna, poput onih iz filma „Rani radovi“, u kojima bi glavni junaci i da menjaju sistem, sve dok ih seljaci ne umlate motkama, u blatu nekog vojvođanskog šora. Tu u blatu se i završava tragično putovanje onih koji bi da menjaju svet, kao i na drumu dalekog juga u filmu „Goli u sedlu“, gde na sličan način od lokalnih primitivaca strada onaj koji živi i uživa u tome što je drugačiji od većine, sve dok mu ti predstavnici bezumne većine ne stanu na put.

Dušan Darijević

Foto: Večernje novosti

(Nastaviće se)

Оставите одговор