Kultura

OPSTATI U DOMU SVOJE KOŽE…

KNJIŽEVNO PREDSTAVLJANJE MILICE DEŠIĆ U OKU

PROFESORA ŠKOLE IZ MEĐUREČJA

Piše: Zorica Lešović Stanojević

U drugom delu završnog programa “Zavičajni pisci u oku profesora 3” Danijele Mikić Kovačević, održano je književno veče Marijane Dešić (1989), mlade spisateljice iz Ivanjice, studirala je pravo, o čijem stvaralaštvu su govorili profesori i zaposleni u OŠ “Vučić Veličković” iz Međurečja, sela u opštini Ivanjica. Zahvalnost im je upućena iz Školske uprave, jer gotovo čitav vek opstaju na padinama Golije, kao “mala zemlja, među svetovima”. Marijana Dešić je objavila tri knjige, zbirku poezije “Plavo sunce” i ispovednu prozu u naslovima “Zapisi iz oblaka” i “Orhideja”. Književna promocija nazvana je po autorkinoj ideji “Mastilom srca iz dubine duše”, a o njenom spisateljstvu govorili su Dragan Milonjić, profesor engleskog jezika i književnosti, koji je prezentovao istorijat i rad škole u Međurečju, Slavica Ćurčić, prof. razredne nastave i Milica Kolarević, prof. srpskog jezika i književnosti. Održana je izložba slika Aurore Pivljaković, profesora likovne kulture, odlomke je čitala pedagog Dragana Karaklajić, uz tehničku podršku Aleksandra Kovačevića i Marine Novaković, i muzičku pratnju Nikole Pivljakovića.

Sama autorka, naklonjena veri i tradiciji, svoje delo smatra “intimnim memoarima”, obećanu zemlju otkriva u sebi, teži stvaranju koje insistira na samospoznaji, a manifest njenog književnog stvaralaštva i filozofije života bila bi njena poruka da knjigu posvećuje svima onima koji su “sačuvali zrno hrabrosti da ostanu i opstanu u domu svoje kože, svima onima koji žive pod okriljem ljudskosti i lepote svoje duše”. Marijana Dešić sve svoje snove, uprkos napaćenoj duši i telu, ostvaruje dobrotom, verom, ljubavlju, empatijom i voljom.

-Osnov njene misaone kreacije je animus – duša čoveka – koja je u današnje vreme ogrezla u materijalno beznađe, a poenta je da bi svaki čovek trebalo srećno da putuje do beskraja uz pomoć lepote, koja se najviše može sagledati – i najbolje – u toplom moru umetnosti. U esejističkoj prozi Marijane Dešić, karakteristično je označavanje univerzalija prostora i vremena, kritika savremenog doba i tehnologije, apel protiv bele kuge, potreba za sestrinskom ljubavlju – rekao je u svojoj opširnoj analizi esejističkog romana “Orhideja”, profesor Dragan Milonjić, određujući ga kao moderan roman toka svesti, ili aktuelnu monodramu, a možda i propoved.

Biti umetnik u maloj sredini predstavlja veliki izazov sa kojim se susrela i Marijana Dešić. Ona teži stvaranju umetnosti putem harmonije u delu, zasnovane na ličnom iskustvu, padovima i usponima, čime u čitaocu budi empatiju. Drugi važan kontekst u kojem treba sagledati stvaranje ove autorke je teološko poimanja života i sveta, ona je religioznim refleksijama protkala svoje eseje – rekla je, pred ostalog, profesorka Milica Kolarević.

-Čarolija života se ispija iz ljubavi. Čovek najviše žudi za onim što ga satire. Neki ljudi su samo lica, a neki stvari, neki samo naličja… Što više radim i što više volim, sve sam srećnija. Život je lep! – rekla je na kraju mlada Milica Dešić.

 

Оставите одговор