ОСЛУШКУЈЕМ И ПОСМАТРАМ: Од куће до школе…

Од куће до школе

ПИШЕ: Александра Мишић

Обилићевом полако јутрос. Ослушкујем и посматрам… Човек тек откључава своју радњу, стао на праг, па гледа унутра, као да се диви. Испред пиљарнице седи њих пар на првој јутарњој кафи. Мирише пециво из пекаре на углу. Бака води у вртић унуче које још дрема. Њена вршњакиња, види се да је слабог имовинског стања, у неким пластичним папучама на нула степени, храни мрвицама голубове, али, таблоид под мишком обавезно, иде кући да чита са уживањем.
Неки човек пита познаницу да ли је хладно. “Није, ако умеш да дрхтиш”, одговара.

“Мораш да разликујеш ко је мангуп, а ко је бараба”, чух у пролазу. Лепо речено.
“Ћерка има неког момчића, млађи је од ње па чекамо да заврши школу… мени је само важно да ми зет буде леп”, објашњава времешна госпођа другарици. Хмммм…
“Желите ли нашу картицу?” пита ме млада апотекарка. Па, нисам сигурна треба ли ми… И већ ми је даје, док се премишљам. Каже, ево, већ сад на рачуну имате ШЕСТ динара! Нагласила је то тако срећно и узбуђено да ми је било жао што толику њену радост не могу и ја да осетим.

Срдачно ми се јављају поштар и поштарка који гурају бицикле. Мислим да су ме заменили са неким.
У лету хватам најфреквентније речи: позитиван, онлајн, кисеоник, фајзер.
Две мале девојчице чаврљају испред мене. “Морам да уплатим кредит за мобилни.” “Ти знаш САМА да уплатиш кредит?” задивљено је пита друга. “Па да. Дођеш на трафику, кажеш добар дан. Хоћу да уплатим кредит. Она те пита колико. Ти кажеш двеста динара.”
Једна жена ме гледа испод маске, као да би ми се јавила. А можда јој се само свиђа мој капут, ко ће га знати? Откад је отпочело доба маски, много пута сам се јавила непознатим људима. И много пута се нисам јавила роду рођеном.
Иза мене иде неки лик, не видим га, само чујем како кашље и потом бучно пљује. Девојка која ми иде у сусрет види ту сцену, има згрожено лице. Човек пролази , њему је све у најбољем реду.
“На првом детету се учиш и не знаш како да савладаш тај јаки емотивни набој”, поучава искусна мајка почетницу.
У продавници гардеробе, пунија жена ће младој, мршавој:
“Лако је теби, сине, кад си ти так’а, а ја сам вак’а. Нема за Јанка капа.”
“Има, има”, каже јој млада, “само си ти тврда на парама.” “Ко бре тврд?” И остадоше да се убеђују.
“Нисам ја из Прањана. Ја сам ти из Дружетића”. “Чекај, одакле си у ствари?” Ма из Богданице”.
“Немој да излазиш на гробље. Поп ме изгрдио и објаснио.”
“Дај нешто јефтино, неку мајицу. Једној особи женској је рођендан, па чисто нешто ДУЗМЕМ… ал’ није заслужила!”
Три старца возе бицикле, један има “понику”. Каже оној двојици: ”Ја овако могу до Београда.” Диван ментални склоп имају ти старци…
На банкомату, млади човек стиже буквално три секунде пре мене и каже ми:”Извините, молим Вас. “Због чега”, питам. Па зато што сам стигао пре Вас.” “Добро, па били сте бржи, ко пре до девојке, његова девојка.” “А, па није баш тако”, каже он помало тужно, “ја за којом год сам трчао, ја сам закаснио.”
Јесам ли већ рекла да је Амелија Пулен моја омиљена јунакиња? Она то стално ради. Обожавам, обожавам, обожавам да хватам речи у ваздуху. Пробајте, ако нисте. Брже прође тај пут до посла. Никог не угрожава, а ствара скаске као што је, на пример, ова.