Ako ste jedan od onih roditelja koji misli da mu dete ne jede dovoljno, zabrinuti ste za njegov apetit, prema rečima stručnjaka verovatno ste grešku napravili u samom startu – kada je vaš mališan počeo sa takozvanom čvrstom ishranom. Sa druge strane, možda i nemate razloga za brigu, jer vaše dete nije pothranjeno, što lako možete proveriti ako ga odvedete na redovnu kontrolu kod lekara. I još jedna stvar, ne oãjavajte, jer ni sa tri, četiri godine ipak nije kasno da vaše dete uspostavi zdrave navike u ishrani. Ali, kako napominju lekari, vaša je uloga u tome presudna, jer zapravo roditelji i porodica bi trebalo da daju lični primer i najodgovorniji su u formiranju navika u ishrani deteta, kaže pedijatar, subspecijalista za ishranu dr Sanja Jovanović.
Pod normalnom uhranjenošću se podrazumeva da deca zadovoljavaju odnos telesne mase i telesne visine. Kako je dete uhranjeno, prati se i na osnovu njegove starosne dobi. Naravno, telesna masa i telesna visina, odnosno rast i razvoj deteta su determinisani i polom i genetikom. Zato ne mogu sva deca imati istu težinu i visinu i ne postoje stereotipi.“ Vrlo je mali broj dece koja su pothranjena. Postoje parametri koji to odrećuju, a dijapazon normalne uhranjenosti je širok”, kaže dr Jovanović. Ona napominje da su želje roditelja jedno, a mogućnosti dece drugo, zapravo, ono što fiziologija kaže je jedno, a što roditelji, babe i dede misle, to je nešto drugo.
– Roditelji vrlo često budu podstaknuti pričama okoline. Porede svoju decu sa drugom decom. U svemu tome, babe i dede uglavnom igraju veliku ulogu, jer često zaborave šta su detetu kupili u prodavnici, koliko je toga dana pojelo slatkiša i popilo sokova. Nije bitno koliko dete pojede, već šta. Mi to procenjujemo na osnovu rasta telesne mase i rezultata krvne slike, koji su najbolji pokazatelji – kaže dr Jovanović. Ona naglašava i da u našoj kulturi postoji predrasuda da je punačko dete zdravo, što uopšte nije istina. Jer, kako objašnjava dr Jovanović punačka deca, pogotovo ako se ugoje posle četvrte godine, imaju najveće šanse da postanu gojazni ljudi.
Kako naša sagovornica objašnjava postoje energetske i nutritivne potrebe. Energetske podrazumevaju količinu kalorija koju bi dete trebalo da unese da bi zadovoljilo svoje potrebe rasta, razvoja, fizičke aktivnosti… Nutritivne potrebe se odnose na unos hranljivih sastojaka, da bi se obezbedio normalan rast i razvoj. Vrlo je lako zadovoljiti energetske potrebe, objašnjava doktorka.
– Ako dete, predškolskog uzrazta, pojede tokom dana 200 grama čokolade ono je zadovoljilo svoje energetske potrebe, ali ne i nutritivne. Lako je da deca ne budu pothranjena. Lako je da dete ima težinu, ali je bitno šta je unelo u svoj organizam i kakav mu je status – kakva mu je krvna slika, kako raste i napreduje – kaže dr Jovanović.
VAŽNA INSTITUCIJA PORODIČNOG RUČKA
Obrasci i ponašanja koja se stiču u najranijem periodu ostaju za kasnije. Zato je tada najbitnije ne praviti greške. Kako dr Jovanović objašnjava, postoje faze, a to je najčešće kad dete prohodava, kada počinje samo da se hrani. To zapravo zavisi od njegovog psiho-motornog razvoja, na osnovu koga se usklađuje razvoj ishrane. Dete počinje samostalno da jede, ima zubiće, može već prstićima da hvata hranu i stavlja je u usta. Preporuka je da im se u tom periodu, sitno iseckana hrana stavi u tanjirić i da sami počnu da jedu, naravno uz prisustvo roditelja, kao i da sede sa ostalim članovima porodice.
– Zato je važna institucija porodičnog ručka, jer ako toga nema, gde će dete da stekne dobre navike u ishrani. Nažalost, institucija porodičnog ručka odumire i to je veliki problem. Jede se “na ulici”, ne kažem svi, ali to postaje trend i kod nas – kaže dr Jovanović.
Od prve do treće godine, u psihološkom razvoju deteta, postoji faza negativizma. I tada deca često odbijaju hranu. Istovremeno, u tom periodu oni su obasuti slatkišima. Ako dete u toku dana popije tri čaše soka i pojede 100 grama čokolade ono je sito, a roditelji očekuju da jede ono što treba. Kako dete da jede?
– Da mu se ne nudi ono što ne treba, ali da se povede računa šta mu se daje. Da se između obroka ne daju slatkiši i grickalice. To je nešto što samo može da zadovolji kalorijske, ali ne i nutritivne potrebe – kaže dr Jovanović. Ona napominje da ako dete odbija da jede, ne treba ga terati, ali mu ne nuditi ni alternative, a naročito ne slatkiše.
– Te iste mame, koje se žale da im dete od tri, četiri godine odbija da jede, ne pitaju se zašto su davale deci krem bananice u petom mesecu ili smoki. Po pravilu, hrana koja nije zdrava je ukusna. Svi konditorski proizvodi imaju veštačke boje, zaslađivače, pojačivače ukusa. To nije zdravo, ali deca kad osete taj ukus odbaciće drugu hranu. To je najveća greška koju prave roditelji –n napominje dr Jovanović. Međutim, ipak ne treba gubiti nadu. Zdrave navike u ishrani se kontrolom mogu uspostaviti i ako smo zakasnili.
– Bitno je da niko u kući ne jede slatkiše. Deca nekad neće kod kuće da jedu neku vrstu hrane, a u vrtiću hoće. Samo ne davati alternative – ono što ne treba – brzu hranu, pice. Ako odbije ručak, sačekajte i ponudite mu večeru, ali ništa između. Bitno biti uporan – savetuje dr Jovanović.
KAD SU BOLESNI, NE MOGU DA JEDU
Ukoliko dete ima bilo kakvu infekciju ili je bolesno, naravno da će izgubiti apetit i to može trajati dve, tri sedmice. Kada je dete bolesno, ne treba ga terati da jede, jer ne može. Mora se prihvatiti kao činjenica da sve bolesti prati prolazni gubitak apetita, objašnjava dr Jovanović i napominje da roditelji tada često naprave greške, koje mogu izazvati kasnije posledice i lošu ishranu deteta.
– Oni se uspaniče i najčešće u tom peridu daju deci bilo šta da jedu. Tada deca shvate da mogu da manipulišu, a roditelji bi ustvari samo trebalo da budu strpljivi – objašnjava dr Jovanović.
Najbolji parametri da li dete uzima dovoljno hrane su njegov rast i razvoj. Sve je u redu ako dete ima normalan porast telesne težine za određen vremenski period. To se deci redovno meri u Savetovalištu do godinu dana, a kasnije se to radi na pregledima. Kada god postoji sumnja da dete ne dobija dovoljno u težini ili da ne raste dovoljno, kontrole se zakazuju češće. Kontroliše se i laboratorija, barem jednom godišnje i kod najzdravije dece, a lekari na osnovu krvne slike vide da li dete ima ono što mu je potrebno.
NE POREDITE SVOJU DECU SA DRUGOM
Poređenje sa drugom decom, napominje doktorka Jovanović, nikako ne valja. Jer, nisu sava deca ista:
– To se ne može porediti, ni zbog genetike, niti zbog toga što deca različito provode vreme. Neka se troše manje, neka više. Ima dece koji sede ispred televizora i one koja imaju redovne fizičke aktivnosti. Sve zavisi od životnog stila cele porodice. Ne postoji univerzalni obrazac koji je isti za svu decu.
