Ja sam ćerka, supruga, majka, snaha, drugarica, komšinica, koleginica. I ja, imam dijagnozu raka dojke. Slučajno, sasvim slučajno otkriven. Ćutao mesecima u najskrivenijem delu dojke, praveći se da je promena pred ciklus, glumeći mastitis, izigravajući benigno tkivo koje ima svaka žena koja je rađala. Vrlo podmukao stil.Magnetna rezonanca je potvrdila sumnje moje doktorke, radiologa, Biljane Vučetić, koja mi je i spasila glavu.Kako? Pa, morate biti stvarno veliki stručnjak da tako malu promenu „ne pošaljete kući i na kontrolu za tri meseca“, već momentalno stupiti u dejstvo i otkloniti sve nedoumice oko kuglice koja glumi fibroadenom. Neko sa manje radnog staža, prema protokolu bi postupio upravo tako što bi sumnji dao tri meseca da se malo krčka a onda bi možda bilo kasno za bilo kakvo dejstvo. Intuicija i znanje mog lekara, sada znam, izbavili su me od mnogih komplikacija.Operacija je dugo trajala. Tumor odstranjen u potpunosti. Maligni tumor. Iako malih dimenzija, ipak maligni tumor. Nemoćan, čovek se predaje. Bol. Neverica i jedna tuga koja se rečima teško slika. Jer znam da više ništa neće biti isto. Jer se kući vraćam drugačija. Jer moja Una više neće tražiti dojku da se uspavljuje. Jer će moja Ines znati da se mami dogodilo nešto bolno. Jer moj suprug treba da bude jači od svih nas, jer moja majka……..A šta me još čeka. „Normalno je da se tako osećate“, rekla mi je Goca. „Videćete, biće to sve u redu, potpuno sam sigurna ste stigli na vreme“. Zahvalna sam i na toj spoznaji gde se na ozbiljne probleme gleda kao na nešto što menja formu. Prolazi. Gubi na važnosti. Na značaju.
Dolaze drugi sadržaji koji obuzimaju pažnju a taj gorući problem umanjuje svoju veličinu i postaje ekvivalent vremenu koje provodimo razmišljajući o njemu. Ako puno mislimo i brinemo, on se uvećava. Dajemo mu na važnosti. Ako ga malo smetnemo sa uma, možda i nije tako važan. Posebno ako sve hranimo strahom. Pored želje da svima kažem koliko je važno da redovno kontrolišemo zdravlje, imam potrebu da izrazim zahvalnost ljudima koji su u tim strašnim trenucima za mene i moju porodicu, odigrali jednu lavovsku utakmicu. I još je igraju.
„Prebaci ti nju sad za utorak 8.12. Sada ja zovem Džimija, sve ću da sredim. Ubaci i da se urade hormoni štitaste žlezde. Pa zato! Znam da je bila pod stresom. Vidi, Jelo, sve ti je krug. Sad si dole al ideš gore. Krug, shvataš? Život me je naučio da mnogo ne bučem kada sam radosna. Isto tako, za sve moraš da se boriš sam. Ja tebe razumem bolje od svih. Samo moraš pozitivno, da bi bilo pozitivno… „-dr Biljana Marić, načelnica hirurgije.
„Sve će ovo biti juče. Videćeš. Moraš se naučiti strpljenju. Uostalom, ti si sada zdrava. Sve što ne valja, izbacili smo. Bićeš dobro. I moraš da razmišljaš pozitivnooooo“ – onkolog dr Dragana Bojović.
„Vidi Jelo, teško je. Ali ja znam žene koje su to otarasile i evo ih normalno žive. Videćeš sve će biti ok. Ti se super držiš, tvoj Nenad kao dete…..treba sad ti njega da tešiš! Slušaj, posmatraj ovo kao jednu fazu koja ima početak i kraj. Videćeš sve će biti ok. I pozitivno samooo“. – primarijus dr Dejan Dabić, hirurg, zamenik dir. bolnice.
„Jeco pereco, super si. Završi sve šta ti kažu i teraj dalje, shvataš rođena? Sve će ovo da bude juče. Veruj mi. Ti si lavica. Primi terapiju i šibaj dalje“ – dr Biljana Kočović, načelnica Urgentnog odeljenja.
„Jelena, dobro si, sve je na vreme, bio sam tu tokom operacije, sve je urađeno odlično!! Molim te ne sekiraj se sve je dobro, bićeš dobroooo“. – dr Vladan Peruničić, endokrini hirurg čačanske bolnice.“Milo mi je što si srećna sa razlogom. Nemaš ni jednu pozitivnu žlezdu u pazuhu. Čekamo dalje rezultate, ali najvažnije je da budeš opuštena. Idi kući i budi srećna sa svojom porodicom“ – dr Biljana Peruničić načelnica odeljenja Patologije.
Zahvalnost dugujem i hirurgu Zoranu Trifunoviću koji je pristao da me operiše iako je u jednom danu imao bezbroj intervencija. Ne smem da zaboravim kompletno osoblje čačanske hirurgije i sjajnog Nikolu glavnog tehničara koji pored svog ogromnog posla, sedne kod svakog pacijenta, mazi ga po kosi i govori da će sve biti super. Kladili smo se i ne znam da li sam dobila opkladu ali svakako dugujem veliko hvala. Njegove koleginice Jasnu, Renatu, Goricu, Nevenu, Mateu, Nadu, Jelicu neizostavljam po nežnosti i dobroti kojom su me obasipale.Ovo je vreme kada je sve lako kritikovati. Vreme kada smo videli da smo nemoćni i da bez lekara, tehničara, nemedicinskog osoblja, ne možemo.
Razočaram se kada čujem da neko naše medicinare pominje u lošem kontekstu. Shvatam, nisu ni svi isti. Ali ljude koje sam upoznala na ovom putu kojim nisam želela da idem, pokazali su mi da je biti Čovek najveće i najteže znamenje. Mnogi od ovih ljudi rade do ivice izdržljivosti jer kolega nema dovoljno. Mnogi ne idu kući ni posle dvodnevnog dežurstva. Idu u kovid zonu da pomognu svojim znanjem. Ne beže na bolovanja i neplaćena odsustva. Često na meti kritika i u svojim redovima, ovi ljudi meni su dokazali da sam u sigurnim rukama. Da su prema svakom pacijentu isti. Da za svakog imaju rešenje. Kada se sve vrati na staro i kovid postane prošlost, bojim se da se niko neće setiti da tim herojima naših dana, kaže hvala.
Jelena Knežević
