ОДРЖАНО ПРЕДАВАЊЕ ЈОВАНА МАРКОВИЋА О „ЧИСТОМ” ФИЛМУ
Истражити филм у домену његове форме задатак је многих још од почетака филма. Испитати филм као својеврсну уметност задатак је многих истраживача и филмских критичара, а над испитивањем најчешће лебди питање шта је својствено самом филму. Наведено је приказано на одабраним краткометражним филмовима од краја 19. века до данас. Филмски и видео програм Уметничке галерије „Надежда Петровић” угостио је у Галерији „Рисим” 7. новембра Јована Марковића, филмског критичара и истраживача из Југословенске кинотеке. Програм је одржан под покровитељством Министарства културе и информисања и водио га је Предраг Живковић.
О феномену „чистог” филма може се говорити од самих филмских почетака. Карактеристике краткометражног филма и појаву „чистог” филма објаснио је филмски истраживач Јован Марковић: „Пре свега, занимљиво је бавити се филмом који није комерцијалан, тако да свака прилика за тако нешто је у суштини корисна да се људи упознају са филмом који је ван неког регуларног биоспоског репретоара и филма као забаве. Специфично за ово предавање јесте да се ми бавимо појмом чистог филма. Дакле, то је нешто што је ствар теорије, али и праксе, нешто што би било специфично филмско. Такав један феномен се претежно испробавао у краткометражним и експерименталним филмовима.”
Предности краткометражног филма у односу на дугометражни су у неколико тачака јасне. Поменуто објашњава Марковић: „Велика предност краткометражног филма јесте што не изискује толико новца да се сними. С једне стране то може да делује као ограничење, а са друге стране заправо представља у креативном смислу слободу јер нема продуценте, нема мисао о гледаности, колико ће му се новца вратити и тако даље.”
Заједничко приказаним краткометражним пројекцијама јесте сама форма – жеља да се уоче одлике „чистог” филма. О наведеном гост Јован Марковић истиче: „Имају заједничко у формалном смислу јер сви испитују појам „чистог” филма. Отприлике, тај појам је стар колико и филм, неки почеци историје филма су теоријски да се филм повезивао са другим врстама уметности. Постојала је једна струја која је била алтернативна, која је покушавала да открије шта би то био специфично филмски израз. У том смислу то није ни приповедање, прича јер је то ствар књижевности и позоришта, нису ни неке друге ствари него оно шта би било специфично филмско. Онда су они дошли до једног закључка, а то је да је филм уметност покрета, да је то покрет и то би било заједничко свим филмовима. Они не морају имати глумце, никакву радњу, заплет итд. То могу бити снимци таласа мора или било каквог другог покрета и кроз то покушавају да створе одређени ефекат и угођај.”
У Галерији „Рисим” приказани су „Улазак воза у станицу” (1895) браће Лимијер, инсерти из филма „Берлин: Симфонија велеграда” (1927) Walterа Ruttmannа, „5 минута чистог филма” (1925), чији јеј аутор Henry Chomette, „Moods of the Sea” (1941), Славко Воркапић, „Stellar” (1993), Stanа Brakhageа, „Дим и вода” (1963) Драгослава Лазића, „Правац” (1964), Томислава Готовца, „Рондо” (1963), Дивне Јовановић, „Гавран” (1973), Николе Ђурића, „Чист филм – успомена на ГЕФФ” (1984), Мирослава Бате Петровића и „Sky Lines” (2014), Nadinа Pulenа. Након сваке пројекције критичар Јован Марковић је са публиком коментарисао одлике чистог филма у оквиру истих.
Вече о чистом филму је доказало да је покрет зајединчки импулс сваког филма и неодвојиви део филмске уметности и да као такав одликује „чист”.
Милица Матовић
