Kultura

Pozorište: ŽENIDBA I UDADBA NA RUSKI NAČIN

1497261058-ZENIDBA-1POZORIŠNA KRITIKA

ŽENIDBA I UDADBA NA RUSKI NAČIN

O predstavi „Ženidba“, Nikolaja Vasiljeviča Gogolja, režija Vladimir Tumanov, u izvođenju Dramskog teatra na Vasiljevskom iz Sankt Peterburga, poklon Čačanima od grada Čačka i Festivala „Priča“, Dom kulture Čačak, utorak 13. i sreda 14. jun

Piše: Dušan Darijević

Čačak zaista ima veoma retku priliku da gleda predstave stranih vrhunskih pozorišta, bar kada je dramski program u pitanju. Nekada, sedamdesetih i osamdesetih je gotovo redovna praksa bila da strana pozorišta, nakon nastupa na beogradskom Bitefu, gostuju u Čačku, a bilo je i pored toga gostovanja renomiranih pozorišta i pozorišnih trupa iz inostranstva. Onda su nam se desile devedesete i delovi nekadašnje Jugoslavije postali su nam inostranstvo. Nakon ratova bilo je par gostovanja pozorišnih trupa iz regiona i to je sve. Imali smo čast da se tokom prethodnih godinama upoznamo sa vrhunskim ruskim baletskim umetnicima i to je sve, bar do ovogodišnjeg gostovanja Dramskog teatra na Vasiljevskom iz Sankt Peterburga. Ovo gostovanje ruskih dramskih umetnka upriličeno je u okviru predfestivalskog pratećeg programa Festivala „Priča“, uz pokroviteljstvo grada Čačka i logistiku Doma kulture.

Naravno, u ponudi je ruski klasik Nikolaj Vasiljevič Gogolj i komad „Ženidba“. Reditelj Tumanov je pored izvornog tumačenja ruske klasike, ponudio i nešto novo uz savremeni izraz, poštujući dramski tekst, dodao sasvim dovoljnu dozu vlastitog tumačenja i pozorišne inovativnosti. Ono što zadivljuje je to, da ruski reditelji ne preteruju, za razliku od naših u novom iščitavanju klasičnog dramskog teksta, poštuju izvornost i imaju meru u novim rešenjima i vlastitom izrazu, ne ugrožavajući ničim samu poruku i ideju teksta. Pravi pozorišni čin i uspostavljena mera i ravnoteža između starog i novog. Osnovni zaplet Gogoljevog teksta je pokušaj potencijalnog ženika, dvorskog savetnika, da se uz pomoć provodadžijke i svog prijatelja nametne i osvoji srce buduće mlade. Nije lako doći do željenog cilja, u pitanju je žestoka konkurencija, ,,provodadžijka je vredno radila i obezbedila još kandidata. Tokom igre prepoznajemo klasičan stil ruske škole glume, koji se nekada i kod nas uvažavao i praktikovao, a koji podrazumeva ujednačenost u stilu i izrazu svih aktera na sceni. To se u srpskom pozorištu u dobroj meri izgubilo i često na sceni gledamo glumce, koji kao da su došli iz različitih predstava i komada. U „Ženidbi“ se vidi timski rad, svi glumci rade jedni za druge, nema iskakanja, soliranja i nema odudaranja od duha predstave. Reditelj vešto drži sve konce u svojim rukama i ostalim pozorišnim sredstvima: scenografijom, svetlom, muzikom, gradi jednu posebnu, gogoljevsku atmosferu. Do izraza dolazi i poseban, ruski pristup komediji koji je drugačiji od našeg, gde reditelji i glumci u svojim rešenjima često idu na „prvu“ na geg, na sredstva koja lako izazivaju smeh. U „Ženidbi“ su rešenja suptilnija, bez nepotrebnog udvaranja publici. Scenografja je posebna priča. Izuzetno složena, gotovo fascinirajuća i iz više delova-planova. Sve besprekorno funkcioniše zahvaljujući umešnosti i znanju čak petnaest tehničara koji su doputovali sa ruskim ansamblom. Ovo je jako važno i za čačansku publiku koja se navikla na komedije sa nekoliko glumaca, jednostavnom, gotovo nepostojećom scenografijom i lakom rekvizitom na sceni. Ovo je nešto sasvim drugo, ansambl predstava ujednačene glume, gde su svi glumački izrazi rediteljski usaglašeni, scenografija u službi rediteljskih zamisli, efektna muzika i korišćenje rasvete na pravi način.

Ovakav profesionalizam, kompetentnost i ozbiljnost pozorišnog čina se kod naših pozorišta već davno u najvećoj meri izgubio, urušio usled mnogih razloga i okolnosti. Dobro je da naša publika zahvaljujući ovakvim gostovanjima vidi da još uvek ima pravog pozorišta, koje ne dozvoljava da sve postane estrada na pozorišnoj sceni i zabava za publiku, ovo je pozorište sa svim neophodnim sredstvima koja su važna za jednistvenu pozorišnu magju, koju nam je i pružio Dramski teatar na Vasilevskom, kao i veru da pozorište, ono pravo, jeste pravi lek i sklonište od dnevne brige napaćenog naroda.

Nažalost, na prvoj predstavi, odigranoj u utorak, nije bilo mnogo publike, manje od polovine sale, a nakon pauze broj gledalaca se smanjio. Komunikativnost ove predstave umanjila je i dodatna tehnika, zbog nemogućnosti da se ekrani na kojima je emitovan obavezan titl postave drugačije, da publika lakše može da prati prevod i dešavanja na sceni.

Ostavite odgovor