РАЗУМЕТИ ДЕЦУ И БАВИТИ СЕ ЊИМА
Књижевница Оливера Недељковић, своју нову књигу „Још само ово да ти кажем” у издању Издавачке куће „Пчелица“, представила је ученицима Основне школе „Владислав Петковић Дис“, чији је некада била ђак. Оливера Недељковић добитница је престижне Награде „Сребрно Гашино перо” на 38. Међународном фестивалу хумора за децу у Лазаревцу. Она је књижевница и библиотекарка и њен сваки дан састоји се из разговора о различитим књигама са децом и одраслима. Само нека од њених дела су: „Причино дете“, „Успаванка за месец“, „Наша Нада“.
За ауторку је ово био посебан дан, с обзиром на то да је за ову школу вежу бројне успомене и лепи моменти из најранијег детињства. Данас, након много година, она је као стваралац имала прилику да се на најлепши начин, кроз узбудљив роман обрати деци.
- Било ми је задовољство да своју књигу представим у Основној школи „Владислав Петковић Дис“ у Заблаћу, јер ме за ту школу везује доста успомена. Моји први радови објављени су у школском листу „Дисовац“. Тај простор, школска кухиња за мене имају велики значај, јер смо се некада ту окупљали као млади ствараоци. Ово није била обична, класична промоција књиге, јер су деца са својим учитељицама припремила програм. Спремили су скечеве и песме које су рецитовали, то ме је веома обрадовало – поделила је са нама своје импресије ауторка Оливера Недељковић.
Како нам је рекла ауторка, књигу је написала у иновативној форми говорних порука десетогодишње девојчице Маше које шаље тати у иностранство. Кроз њене гласовне поруке упућене тати, односно, монологе, упознајемо њену породицу и пратимо дешавања која јој је догађају током летњег распуста.
Млади су заинтересовани да чују доживљаје и приче из живота десетогодишње Маше, која живи са мамом, баком и прабаком, а своје догодовшитне, лепе и мање лепе тренутке, путем говорних порука преноси оцу који ради у Шведској. Њен живот се мења када се у стан усели прабака која се бори са деменцијом, па једна од порука овог романа може бити и однос најмлађих и најстаријих, љубав, поштовање, али и сукоби мишљења, ипак најважније је повезивање генерација.
- Деца су била веома радознала, то није био монолог, што ми је веома драго, било је интерактивно. Схватили су о чему књига говори, јер је то нешто што им је блиско, једна веома важна тема – однос деце и старијих – рекла је Недељковић.
Иако је ово, можда, време мобилних телефона, интернета и разних друштвених мрежа, Оливерин роман нашао је пут до дечијих срца.
Фото: Архива саговорника
Виолета Јовичић
