Uncategorized

SA KRALJEM ČAČKA U POTRAZI ZA ČOVEKOM

*Tekst objavljen u Politikinom kulturnom dodatku 14.1.2017.

Izvor: GISTRO FM / Гистро Ефем

15940802_10158017410900627_2766638298761076964_n

Opet je zavejalo. I to baš u januaru. Ko bi rek’o? Deca su se radovala i birala nizbrdice niz koje će se spuštati. Neki su se nervirali što je sneg previše suv, pa je pravljenje grudva gotovo nemoguće. O Snešku nije bilo ni govora. Odrasli su čistili automobile dok su psovali sneg, obraćajući mu se kroz brk „a voleo sam te kad sam bio mali, đubre jedno“. Gradonačelnik je uzeo lopatu u ruke i čistio je trotoare sve vreme dok su kamere bile uključene. Gradski saobraćaj je funkcionisao nešto bolje na televiziji nego na ulicama. Prodavci u podzemnim prolazima su prodavali šest pari čarapa po ceni jednih. Harmonikaš je sedeo na kanti za smeće i promrzlim prstima svirao melodiju iz filma „Sjećeš li se Doli Bel?“. Zaljubljeni par u parku je pravio zvezde u dubokom snegu. Na ponekom prozoru su još uvek svetlele novogodišnje svetiljke.

Sporim hodom sam se peo ka mojoj ulici. Prošao sam pored uvek vesele komšinice. To što boluje od Daunovog sindroma je nikad nije sprečavalo da pevuši neku melodiju i da razdragano klima glavom. Dok sam prolazio pored nje, čistila je sneg u svom dvorištu. Mahnula mi je, kao i svaki put kada prođem. Odmahnuo sam joj i osmehnuo se skroz od srca. Iako mi baš nije bilo do osmeha. Iza mene je bio turoban dan, pun obaveza i ne preterano dobrih vesti. A ni temperatura mi nije baš skroz spala. Na glavi sam imao slušalice sa kojih su dopirale reči „U ovo podmuklo doba / Kroz grad se šetamo mi / Treba nam zemlja snova / Da java postanu sni“. I otprilike tako nekako sam se i osećao.

Čim sam ušao u stan skuvao sam čaj od koprive, zavukao se pod ćebe i na velikim zvučnicima pustio isti onaj album. Dok mi je para iz šolje grejala smrznuti nos, osećao sam kako mi se telo opušta. Prvi put u toku tog dana. Slušao sam muziku i razmišljao kako dugo nisam na srpskom jeziku čuo nešto tako autentično i kreativno. To veče sam putovao u Zemlju snova sa Kraljem Čačka.

To je inače pseudonim za Nenada Marića, pesnika i muzičara koji svira po malim klubovima već desetak i kusur godina. Krajem decembra je konačno objavio debi “Zemlja snova”. Kako kaže, inspiracija za tu pesmu mu je bio onaj crtać o dvoje siromašnih klinaca, koji zalepljenih noseva uz izlog poslastičarnice gledaju sve one đakonije koje ne mogu sebi da priušte (nezvaničan naziv tog crtaća je “Umočiću”). Kako se u ovoj našoj “sramota-nas-koliko-nam-dobro-ide” zemlji čovek vrlo lako može poistovetiti sa gladnim klincima, mislim da je Nenad izabrao više nego adekvatan naslov za prvi album.

Iako se u njegovoj muzici mogu čuti raznorazni uticaji – pre svega Toma Vejtsa, ali i Leonarda Koena, grupe Tindersticks – većim delom ploče dominira zvuk koji je potpuno autentičan. Najveće zasluge za to ima Nenadov mlađi brat Marko, koji svira gitaru, klavir ili šta vam već treba. On ne samo da je virtuoz na tragu jednog Marka Riboa, već toliko dobro barata najrazličitijim instrumentima, da komotno može da nosi epitet “one man band”. No, ni ritam sekcija nije za bacanje, naprotiv. To se dâ čuti i uživo.

Što se tiče usviranosti samog benda, mogli su se uveriti svi oni koji su posetili decembarski koncert Kralja Čačka u rasprodatoj velikoj sali beogradskog Doma omladine. Tu smo na delu videli bend koji tačno zna šta hoće i kako hoće. Kombinacija njihovog profesionalanog pristupa svirci, savršenog zvuka, kao i intimne atomosfere koju su pravili skoro dva sata, ne samo da se retko viđa na ovim prsotorima, već je retkost i na mestima gde prolazi onaj “dauntaun trejn pun devojaka iz Bruklina” o kom je nekad pevao Tom Vejts.

Kralja Čačka možda znate po pesmama “Avatar”, “Deda Mraz je švorc” ili “Zašto su tvoje oči prazne” koje su poslednjih par godina, pre svega zahvaljujući društvenim mrežama i jutjubu, postali mali, lokalni hitovi. Atmosfera tih pesama je vrlo slična ostalim sa “Zemlje snova” pa je prava šteta što i one nisu završile na albumu. No, priča se da Kralj Čačka ima preko 50 pesama, pa pretpostavljam da je za album birao one koje mu se trenutno najviše sviraju. Uostalom, siguran da je samo pitanje dana kada će i pomenute pesme biti obučene u svečano odelo i naći se u našim plejerima.

Dok sam tonuo u san pod visokom temperaturom, razmišljao sam kako se ovakve ploče na našim prostorima dešavaju ređe od gradonačelnika koji lopatom ne čiste sneg jer to ionako nije njihov posao. Deca vazda traže nizbrdice za sankanje, zaljubljeni uvek prave zvezde u snegu, putare vejavica ne iznenađuje samo na televiziji, a moja komšinica će uvek imati osmeh i kad čisti mnogo prljavije stvari od snega. Ali ovakvi albumi se neće uvek snimati. To je jasno svakom ko samo malo zagrebe ispod nota “Zemlje snova”.

Napolju je vejalo, a sa zvučnika su dopirali stihove poslednje pesme na albumu: “Braća se međ’ sobom tuku, sestre za kosu vuku / A deca smišljaju novi veliki zijan / Očevi se kolju ko je veći Srbin / Upali sveću i idi i trazi čoveka”. Ako ste i vi kao taj sa svećom u ruci, koji već godinama tumara tražeći čoveka, nakon debi ploče Kralja Čačka mislim da ste dobili muzičku pratnju. A uz muziku je sve lakše, pa i tumaranje po zavejanim ulicama, u potrazi za čovekom.

 

Оставите одговор