Kultura

„САН О СЛОБОДИ“, ПОВРАТАК СЕБИ…

САМОСТАЛНА ИЗЛОЖБА ВЕСНЕ ПЕТРОВИЋ У ГАЛЕРИЈИ НАРОДНОГ МУЗЕЈА

– Човек полако, неосетно утања у сопствену неслободу… Не знам када сам постала свесна тога, али од тада сам спознала и своје незадовољство. Слобода у мислима, говору, слобода кретања, дружења и празнина… Клопка у коју сам упала ме је учинила очајном и незадовољном особом. Прошлогодишње искуство са карантином, полицијски час, и приватна ситуација која ми је додатно онемогућила кретање, само су поспешили та осећања. Требало је пронаћи излаз, а за то је било потребно много снаге, али и храбрости. Срећом, постоје људи, ПРИЈАТЕЉИ, који су ту да бодре, дају подстрек, али и у шали да припрете… Онда сам поново почела интензивно да сликам. То је био мој вид ослобађања, бег у даљине.  
Назив изложбе „Сан о слободи“ је дошао спонтано. Вратила сам се давнашњој љубави у ликовном изразу, а то је апстракција, за коју мислим да је најслободнији од свих праваца. За годину дана интензивног рада дошло је до одређених „померања“ у раду, али то је све изложено, као приказ једног кратког пута, који је последица дугог периода пре њега. И ето, после 22 године се представљам својим радовима у родном граду.

Пред вама је моја борба са собом, моје унутрашње биће… Овде су уткане године, много размишљања и много бола. Ово је мој дуг најближима, мојим пријатељима… Да ли ће вам бити блиско или не, не знам? Али то сам ја. Сликам, дакле постојим – рекла је Весна Петровић, академски сликар из Чачка, поводом отварања своје самосталне изложбе у среду, 14. априла, у Галерији Народног музеја, у родном граду, након 22 године. И поручила да свако на свој начин пронађе свој израз слободе.

Да у сваком злу има и нешто добро и да је изолација коју је наметнула епидемиолошка ситуација дала и плодове код уметника стваралачког нерва, сведочи управо ова изложба коју чини 37 слика урађених акрилом на платну. Дан након повратка из Париза прошле године, у земљи је уведено ванредно стање због пандемије корона вируса, које је и Весну Петровић одвело у карантин и „вратило“ изворној професији, тако да је ова изложба, по њеним речима, могла понети и назив „Повратак себи“, а поред наслова поставке, о њој више говоре и сами називи слика. Плод те почетне, а и касније изолације је ова изложба на коју су је повремено подсећали и на коју су дуго чекали њени пријатељи, па и она сама.

О праћењу савремених токова ликовне уметности као концепцији рада Народног музеја у оквиру програмског сегмента који подразумева валоризовање стваралаштва чачанских ликовних уметника, говорила је директорка Делфина Рајић, подсетивши на значајне ретроспективне изложбе до сада приређене у овој установи.  

О актуелној поставци есејистички је говорио чачански књижевник Владан Матијевић, оценивши је самим насловом као „ЈАКО ЕКСПРЕСИВНУ АПСТРАКЦИЈУ“. Подсетио је Матијевић да је Весна Петровић већ неколико година посвећена апстрактном сликарству, али да они који дуже времена прате њен рад, нису тиме изненађени.

– Њено дојучерашње фигуративно сликарство будило je машту и емоције и обраћало се унутрашњем у посматрачу најмање онолико колико је откривало препознатљиво и увелико је наговештавало да ће она, развијајући своју сликарску мисао, на крају доћи до апстрактне слике. Слободно се може рећи да је њен прелаз из претходне фазе у ову садашњу природан, нимало драматичан и неочекиван, а о некаквом преврату и болном раскиду не може бити ни говора.

Људи, које је сликала на ранијим платнима, неодољиво су подсећали на Мункову особу из Крика, само што је Весна Петровић, пратећи збивања у савременом свету, отишла корак даље, сликајући очај, бол, беспомоћност и измештеност човека двадесет првог века. Све слике из те фазе (имали смо прилику да их видимо по многобројним групним изложбама, али нажалост, не и на самосталној), могле би слободно да носе назив Мук. Са тих слика Петровићева је успела да у апстракцију пренесе изузетно снажну експресију. Због тога, али и зато што се њене и ондашње и садашње слике заснивају на истој палети, на сличним потезима четкице, што и сада, као што је и онда, снажно испољава унутрашњи импулс, сликарство Весне Петровић остаје кохерентно и препознатљиво и поред евидентне промене. Чак би се могло рећи да је и наслов ове изложбе синтеза њених интересовања из последње две и по деценије. У претходној фази је у њеним радовима било толико ониричког да је сан прешао у њену апстракцију. А како је апстрактно сликарство одувек било синоним за апсолутну слободу, због чега је вероватно постало најдуговечнији правац последњих век и по, читав наслов ове изложбе (Сан о слободи) смислен је и оправдан – рекао је, поред осталог, Матијевић.

Осврнувши се на апстрактно сликарство Матијевић каже да се може се рећи да је то најоригиналнији правац у сликарству и да је његова појава била прекретница у естетском поимању уметности и њеном односу према стварности. Одбијајући да репродукују видљиво, сликари су отворили неслућено богатство нових тема и могућности, објашњава беседник и примећује да сликарство Весне Петровић „добија нови замах од када је кренула путем апстракције“, кроз коју, сматра Матијевић, она, своју индивидуалност изражава много снажније него у ранијим фазама…

Вокал Светлане Вукомановић и гитара Жељка Пантелић музиком су оплеменили овај свечани тренутак за нашу уметницу.

Зорица Лешовић Станојевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.