Trebalo je da prođu godine, baš kao u pesmi Leonarda Koena, da pisma davno izgubljena, ipak, to ne ostanu zauvek. Dizajner Dragoslav Rajičić, poreklom iz Čačka, koji više od decenije živi i radi u Americi, “pronašao” je pisma i “učitao” ih u svoje slike, do kojih su ga, kako sam kaže, vodili jedino impulsi srca. Crteži koje često koristi kao modni detalj u svojim kolekcijama, ovog puta imaju drugu dimenziju i estetiku. Nedavno su njegove slike mogli videti posetioci Galerije T. Mari na veoma uspešnoj samostalnoj izložbi. Razgovarali smo sa Dragoslavom o tom za njega veoma važnom događaju u Čikagu, koji je bio jedna od prvih njegovih stanica u Americi, o Njujorku, gde živi i u kome je već 11. novembra predstavio treću fazu svoje kolekcije “Game boy”, koja će delom od decembra biti dostupna i u Japanu…
Nedavno ste u Čikagu, u Galeriji T. Mari, imali samostalnu izložbu. Kako je došlo do saradnje i kakvi su Vam utisci?
– Imao sam sreću da tačno 365 dana svog života provedem u Čikagu, gde sam bio primljen na masters studije. Svih ovih godina uspeo sam da sačuvam odnose sa nekim ljudima, a tako je bilo i sa Tinom Mari Rucker, koja je slikarka i vlasnica Galerije T. Mari. Naša saradnja je bila “prirodna”, ali smo oboje čekali pravi trenutak. Izložba u Čikagu je, umesto deset dana koliko je bilo planirano, produžena na ceo mesec zbog velikog odaziva, a i jako uspešnog otvaranja. U isto vreme, Galerija u svojoj stalnoj ponudi reprezentuje mene kao umetnika. To je veliki kompliment, jer preko Galerije možete postati vlasnici mojih slika.
Izložba nosi naziv Letters. lost (Pisma. Izgubljena). Sam naslov asocira na neko prošlo vreme. Kakvu poruku ste želeli kroz njega, pa i kroz izložbu da pošaljete?
– Ne živim u prošlom vremenu, ali sam vrlo nostalgičan. Pošto sam rođen osamdesetih, bio sam u prilici da držim u ruci razglednicu koju mi je neko poslao. Ta razglednica, ili to pismo, “živa su stvar” i traju večno. Nalazim da smo se danas svi zatekli u toj “espresso” komunikaciji koja vrlo često ima jednokratnu upotrebu. Imao sam potrebu da komuniciram putem pisama sa nekim ko to ume da razume. Dodao bih da je svako pismo bilo oslikano, što za mene sad predstavlja, ne samo pismo, nego i sliku. To je kasnije evoluiralo u koncept moje izložbe koja nosi ovaj naslov. Kroz neku matematičku formulu koncept je trebalo da ima 103 pisma, 27 ih je poslato, a 76 su izgubljena. Ova izložba prikazuje baš ta izgubljena pisma i, samim tim, čini koncept završenim.
Poslednjih desetak godina se prvenstveno bavite dizajnom. Vaša poslednja kolekcija je naišla na dobar prijem. Listajući neke stare kataloge sa Vašim radovima iz studentskih dana i kasnijeg perioda, nametnula se misao da je “jednostavna linija”, odnosno, crtež osnova Vaših umetničkih kretanja. Da li je ovo povratak crtežu/slikarstvu ili ujedinjavanje Vaših talenata?
– Ja sam klasičan što se uličnim žargonom naziva “primenjaš”. Hoću da kažem, završio sam u Beogradu Fakultet primenjenih umetnosti, odsek kostim. Baš taj odsek kostim jeste bio fokusiran na formiranje jednog budućeg “primenjenog” umetnika, mada na jednom, rekao bih, višem nivou. Kad to kažem, moja generacija je imala sreću da nosioci tog odseka tada budu profesori, prvenstveno, jako važni za našu kulturu, ali profesori kojima su estetika i likovnost bile osnova svega. Samim tim, nije nimalo čudno što ja kao dizajner ne umem da izostavim crtež na čemu god radim. Mislim da ta kombinacija i jeste razlog što se moda kojom se bavim prodaje. Svako može da napravi, recimo, košulju, pitanje je kako da tu košulju “oživite” tako da ona više nije samo odevni predmet, već nešto što je estetski iznad očekivanog. Makar je to moja potreba. Bavim se modnim dizajnom, to je tačno, ali težim da od svakog pojedinačnog odevnog predmeta napravim skulpturu koja se kreće.
Koji su Vas impulsi vodili dok ste stvarali za ovu izložbu?
– Impulsi srca. To su jedini impulsi kojima ne možete da manipulišete. Ako koristite te vibracije, u prilici ste da govorite istinu. A kad govorite istinu, ljudi to vole da čuju ili u ovom slučaju da vide.
Na mnogim slikama su ruke. U prvom planu su one kojima se zaklanjaju oči. Zašto?
– Na izložbi sam imao dva autoportreta: “Autoportret sa slomljenim krilima” i “Autoportret sa buketom cveća od papira i prstenom koji nije moj”. Na obe slike moje lice je prekriveno rukama zato što su i ruke sredstvo komunikacije, a u trenutku kada sam to slikao moje ruke u prvom planu su mogle da kažu više nego moje oči.
U najavi Galerije za izložbu napisano je da je Vaš „fokus lepota, poput nevinosti zagrljaja ili osećaja poljupca“. Koliko ste dozvolili da Vas umetnik u Vama razotkrije i pokaže posmatraču?
– Po prvi put sam imao snage, a imao sam i razlog da sebe pred drugima prikažem u “negližeu”. Ova izložba je i za mene kao biće jedno razotkrivanje i prihvatanje samog sebe onakvim kakav ja i jesam. Izložba “Letters. lost” je istinski autoportret jednog perioda mog života, imao sam preku potrebu da bude vizuelno dokumentovan. Postojali su trenuci u kojima sam se komunicirajući sa posetiocima osećao kao da sam nag. To u isto vreme znači da je onaj koji posmatra, mogao da vidi sve.
Kuda Vas dalje vode Vaši snovi?
– Sanjar je moje prvobitno zanimanje, a naši snovi bi trebalo da zauvek budu naš prioritet. Ovo više zvuči kao savet, a možda i jeste. Postoji rečenica koju volim “Ništa nije ostvareno dok prethodno nije odsanjano”. Ja ne umem da odgovorim kuda me vode moji snovi, ali sam veoma zahvalan što i budan umem da sanjam. Zapravo, ti snovi su moje gorivo.
I Vaš potpis na slikama je stilizovan, ćirilični. Neuobičajeno?
– Potpis je oduvek bio važan deo slike, deo kompozicije. Međutim, sa potpisom treba pristupiti oprezno. I sam kolekcioniram umetnost i vrlo često kod savremenika potpis na slici i ne postoji, a to je zato što za njim nema ni potrebe. Na većini mojih slika, potpis je negde sakriven, praktično morate da ga tražite, dok na nekim slikama koristim potpis kao objekat na slici. To je nešto što sam pozajmio od našeg velikog Ilije Bašičevića Bosilja. Ćirilica je pismo koje statistički izumire, tako kažu. Ja ga volim i svakodnevno se služim ćirilicom.
Da li su Njujork i život u Americi promenili Vaš odnos prema doživljaju umetnosti, svoje i tuđe?
– Sigurno je tako. Amerika mi je pomogla da razumem više, a kad to kažem, prvenstveno mislim na savremenu umetnost koja mi je vremenom postajala sve jasnija, bliža. A savremena umetnost je nešto što se dešava danas, odnosno, sutra. Da biste razumeli savremenu umetnost, potrebni su zainteresovanost, obrazovanje… Takođe bih dodao da niko ne mora da bude u Americi da bi stekao taj osećaj, već govorim da je u mom slučaju geografski položaj imao veliki uticaj na mene – na mene kao umetnika, na moje posmatranje umetnosti, a samim tim i na moj rad. Njujork je sam po sebi jedna velika umetnička instalacija koja se svakodnevno menja. Samim tim se menjam i ja.
Kada je reč o modi, šta trenutno radite?
– Kolekcija “Game Boy” dolazi do svoje treće i završne faze. U pitanju je sličan koncept, gde su crteži koji se koriste za sam print dobili drugu dimenziju. Kolekcija će biti predstavljena u Njujorku 11. novembra. Nedavno sam potpisao ugovor sa jako važnom koncept radnjom “United Arrows & Sons” koja se nalazi u Tokiju, tako da će od 1. decembra odeća koju dizajniram biti dostupna i u Japanu. Voleo bih da nagovestim da razvijam koncept i da ću, pošto sam rođen u Čačku, uskoro u tom gradu organizovati nešto “drugačije”.
V. Trtović
