Kultura

СЛИКЕ ИЗ ДЕТИЊСТВА

Од 20. маја, када је отворена, до 28. јуна, до када ће бити постављена, љубитељима ликовне уметности биће доступна пребогата ђачком маштом, изложба 37. Дечјег мајског салона, који традиционално организује Народни музеј у Чачку. Тема овогодишњег салона је инспиративна и широка, а односи се на „Слике из детињства“. Одзив је био добар, Дечји мајски салон окупио је девет школа са територије Града Чачка, приспело је 520 радова, а 340 за излагање одабрала је селекциона комисија, коју су чинили: ликовни уметник Стефан Марјановић, дипл. графичар ликовних уметности Драган Добросављевић и историчар уметности Делфина Рајић, директор чачанског Музеја и манифестације.

Рајићка је, поред осталог, навела да „детињство евоцира лична сећања и успомене… везује снажне емоције које често призивају прошлост, скривају бројна дешавања која постају основ будућег живота сваког детета, ту су предели, занимљиве и важне особе, другови, села, улице… То су и дани обојени смехом, дружењем, а одрасли му се радо враћају, јер је у њему пуно љубави,среће, смеха и сигурности.“

На салону се традиционално додељује десет равноправних награда и најбољи понуђени избор радова. Ове године издвојили су се радови ученика који су награђени: Софија Белопавловић, 8/2 р. ОШ „Бранислав Петровић“, Слатина; Огњен Брдар, 6/1, ОШ „Владислав Петковић Дис“, Заблаће; Вук Грујић, 5/1, ОШ „Др Драгиша Мишовић“, Чачак; Исидора Ђуреин, 7/3, ОШ „Милица Павловић“, Чачак; Анђелина Ћубрк, 8/1 и Софија Симић, 8/2, ОШ „Ратко Митровић“, Чачак; Марта Јеринић, 5/1 и Сара Несторовић, 6/2, ОШ „Свети Сава“, Чачак; Софија Василијевић, 6/1 и Сања Димић, 6/2, ОШ „Филип Филиповић“, Чачак. За најбољи понуђени избор дечјих радова награђена је ОШ „Ратко Митровић“, Чачак, а најграду за најбољу школу додељује традиционално и Центар за визуелна истраживања „Круг“.

Изложбу је надахнутом беседом о детињству, насловљеном по теми овогодишњег Дечјег мајског салона, отворила просветни саветник Данијела Ковачевић Микић.

-Детињство… чудесно доба у којем смо тако несвесни чињенице да смо своји,слободни и срећни. Слободни, од времена и трке за њим, слободни од бриге за друге и о другима, раздрагани егоцентрици, разиграни, зачуђени, са звезданим погледима, тако безбрижни и своји, и тако без свести о свему томе. Анђелски чисти и искрени, ослобођени маски и лицемерја – којима се касније кроз живот бранимо од бола, отворени и поверљиви, толико блиски Богу и правим вредностима. Зато и јесте тако тешко остати дете кад се порасте… Бити задовољан без разлога, бити тако радосно жив и необремењен филозофијом живота и бити тако пун златних снова, маште и надања… то може само дете. Зато велики Достојевски и каже да нам се душа лечи када смо међу децом. Зато бити наставник јесте и одговорно и дивно занимање. Деца нам својом креативношћу враћају стоструко више него што ми њима дајемо. Из њих пулсира живот, она су извор и наше енергије.

Тема овогодишњег Мајског салона подсећа на мисао о томе да деца у нама буде филозофе, јер нас подстиче на то да завиримо у себе и призовемо некадашње дете.

Суштинско је питање: колико смо заиста порасли ако нисмо у себи успели да сачувамо дете? Уједно, то је и прилика да размислимо о томе колико је данашњим генерацијама теже да буду безбрижни и лаки и колико им је живот пун опасних и озбиљних изазова који их терају да одрастају пре времена. Између некадашњих и садашњих генерација јаз је онолико дубљи колико се време убрзало, а убрзало се и све нас меље! …

И време и простор у детињству имају другачију димензију… Чак и када је детињство пуно муке, тешких дана, породичних траума… чим време протекне, сви постанемо склони томе да ту неизрециву „прегршт бесмртности” звану детињство обојимо бајколиким бојама своје жудње и носталгије за неким временом у којем је дан умео да траје толико дуго да су у њега могли стати сви којима смо се радовали и све што нас је чинило срећнима…

 Када нас живот рани, иза спуштених трепавица видећемо себе као дете које нежно грле родитељи бришући му сузе и говорећи му утешне речи… Када нас људи уједу за срце, осмех пун суза измамиће слика нашег седења у крошњи или на обали реке, са другаром који је баш увек знао како да нас засмеје до суза…

Можда се данашња деца не играју онако како су се играли њихови родитељи. Уместо раздераних колена, данас страдају прсти, леђа и очи од рачунарских игрица. Уместо стварних грљења, данас емоције исказују емотикони, али… и те ће слике детињства једнога дана бити симфонија обојених успомена коју слушамо у глави сваки пут када нас угуши какофонија живота.

Најважније су оне слике које стварамо изнутра и које се каткад излију, као вечерас, овде, у боје, штимунг, арабеске, орнаменте, цртеже, портрете, линије, апстракне мотиве или у речи пуне патоса, јер како се другачије може говорити о тој теми која је дубоко лична, а не допустити души да сетно уздахне? Слике детињства су једини истински важан кофер који треба да понесемо на животно путовање. Ту је сво наше богатство, ту је клица свега онога што ми сада јесмо или што ћете ви у блиској будућности бити. Ту, у тај чаробни кофер без дна, стају сви они чији су загрљаји били велике крупне лађе љуљушкања за миран сан, сви који су отиснули своје прсте на ваше дланове, сви чији су се гласови слили у дамаре вашег бића, сви у чијим стеочима видели сјај на којем би вам позавидело и сунце…

Чувеном сликару Пикасу приписује се мисао да је свако дете уметник и да је проблем остати уметник након одрастања. Ја имам решење за то. Останите деца заувек и сачувајте све боје света у својим неисквареним срцима. Ми ћемо сада, гледајући слике вашег детињства, обновити ту најважнију лекцију у животу, која цела може да стане у чувени Микин стих: „Путева има триста да се оде из детињства. А само се ретки сете да остану вечно дете!“ – говорила је из срца Данијела Ковачевић Микић.

З. Л. С.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.