Društvo

ШНАЈДЕР СЛАВИША ПАВЛОВИЋ – ПРОШАО И ФРАНЦУСКУ ШКОЛУ

Шта је боље, оживети одећу, можда исправити нечију грешку или ”прочитати” мисли људима?  Ако је положио испит код ”Шанела” и ”Диора”…

Данас је Славиша Павловић један од ретких, или једини шнајдер који ради са кожом и крзном. Долазе му и муштерије из Пожега, Ужица и осталих околних градова, доносе јакне и бунде. Чули су да у Чачку има мајстор који може да сачува од пропадања и цепања и такве материјале. Зашто не сачувати оно што је право и природно, поготову сада у налету вештачких материјала, који изгледају као природни! Преваре прозвођачи многе купце, али не и мајстора.

– Осетим одмах, на додир, по мирису, на крају крајева, ако на етикети пише ”полиестер”, зашто даље трагати. Али, добро су урађене, као праве и тешко их је препознати – каже мајстор Славиша.

У Чачак се вратио после 40 година рада у Паризу. Овде се одшколовао и као ђак некадашње Школе ученика у привреди, завршио праксу код шнајдера Никше. Препоручио га је брат, који је био шегрт чувеног чачанског ћурчије Момчила Бошковића. Оба мајстора су имала радње код биоскопа ”Праг”. У близини је Славиша и сада, али ради само поправке јакни, бунди и остале одеће. ”Права кожа”, тако је назвао простор у коме ради.

– Рођен сам у Прислоници, у типичној сеоској породици. Није био лак живот тих педесетих, зато је занат много вредео. Уписао сам Школу ученика у привреди и неколико дана седмично био код мајстора на пракси. Учили смо једно по једно. Није занат вештина коју ћете да стекнете или научите за седам дана. Потребне су године. Не можемо одмах да шијемо мушка одела или мантиле, зна се како се почиње. Пошто сам одрастао у скромној породици, желео сам да се сам изборим за живот и скућим. Тако сам после војске, отишао у Француску. Мислио сам да радим једно време, зарадим за кућу, нова кола, али остах 40 година. Тамо сам се оженио, добио ћерку Кристину и сина Игора. И њих двоје су засновали породице у Француској и остали тамо да живе. Ја сам одлучио да се вратим и да овде проведем пензионерске дане. Али, као и на Западу, код нас је почео да замире занат. Тако сам почео да радим поправке и кожне и крзнене одеће. Мислим да у Чачку више нема ћурчија. То су мајстори који раде са кожом. Није исто кројач и ћурчија – објашњава.

И тамо, у Паризу су га чекали нови почеци. Поново школа, учење француског језика. Хоће наши људи да помогну, али није могуће свуда их водити да преводе.  Мало по мало, усавршавао је кројчки занат и почеле су да стижу понуде за ”Шанел” и ”Диор”. А, са њима нема шале! Пошаљу један узорак сукње или панталона и такав мора да буде и сашивени примерак. Шнајдерима који задовоље критеријуме, временом стиже више наруџбина. Али, шта год да ураде, не сме да буде ниједна грешчица, ни кончић да виси. Радили су све што је требало, од израде већ осмишљених модела, ушивања дугмића, постава, све наруџбине из ексклузивних салона. Отишао је Славиша у Париз, баш 1971. године, када је умрла Коко Шанел.

– Јесте ли видели некад Сен Лорана, или неке од тих чувених креатора, који су преузели вођење ”Шанела” и ”Диора”?

– Ма, какви! Нису они радили са нама, него људи из њихових салона! Наша прича је сасвим другачија, нисмо креирали, него стварали оно што су други замислили.

– Од седамдесетих до средине осамдесетих, почетка деведесетих година, наши шнајдери су били водећи у Паризу. До тада су Италијани били главни, радили су за њихове највеће модне куће. Али, нашим доласком, они су почели да се повлаче. Тако смо доминирали 15, 20 година. Само, нисмо ни ми дуго остали главни, нас су ”истерали” Кинези. Они су и јефтинија радна снага, а наши су, ипак, држали и ниво и цену рада. Како у конфекцији, тако су полако преузели примат и у осталим привредним гранама. Кинези су у Паризу преузели многе, ресторане, пекаре, трговине. Чак и занат који није признат и друштвено прихваћен, онај најстарији. Туга је видети те младе девојке на улици – прича Славиша Павловић.

Иако је стицао и усавршавао кројачке вештине у најпознатијим модним кућама, када се вратио у Чачак, одлучио је да оживи оно што је вредно и квалитетно. Крпи и поправља, кожне јакне, бунде, ташне, све што је потребно. Најбоље што може. Ипак, није могуће оштећене фармерке да поново изгледају као нове, али могу да буду фазониране. Баш због тих поправки, или замене рајсфершлуса, људи понекад поистовете обућаре и шнајдере. Имао је мајстор Славиша и друга искуства…

– Улази ми један дан старији човек у радњу, видим не носи кесу или торбу. Уместо тога, вади из џепа зубну протезу. Увијену у марамицу. Каже, пукла је, па, да је донео да је ”ушијем!” Насмејао сам се и објаснио да сам шнајдер и да не поправљам протезе. Али, био је упоран: ”Ма, дај, уши то, часком, на машини!” Једва му објасних да мора да оде код стоматолога или техничара. Али, шта сам могао, старији човек… Донесу, тако, обућу на поправку…

Колико год било тешких или трагикомичних ситуација, не одриче се мајстор Славиша свог заната, посебно што је свестан да ретко ко, чак и у Србији, може да поправља кожу и крзно. Зато му и у пензионерским данима остаје мало времена за имање и родну кућу у Прислоници. Има још један хоби, певање. Успео је да сними неколико песама, ”шумадијских двојки”. Себи за душу!

 У његовим кројачком простору, у близини некадашњег ”Прага”, још необичних детаља. У излогу су фигурице старих шиваћих машина, мотора, винских боца… Муштерије ”дочека” и Чарли Чаплин. Све те необичне предмете је годинама скупљао и донео из ”Светла велеграда”.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.