ИНТЕРВЈУ: МИЛИВОЈЕ ТРНАВАЦ, ПРОФЕСОР И ПРИРЕЂИВАЧ КАПИТАЛНЕ ПОСВЕЋЕНИЦЕ ДОБРИЦИ ЕРИЋУ
У Книћу је, 25. октобра ове године, у дворишту средње школе, која је као прва у Србији понела име знаменитог Гружанина Добрице Ерића, поред његове бисте, која је рад академског вајара Зорана Ивановића,откривена и спомен-књига посвећена песнику који се метафорама о сунцокрету и булкама, бику и жеђи, ратару и жени и земљи Србији које има – из прикрајка винуо у врхове српског песништва друге половине ХХ и почетка ХХI века. Ову обимну књигу на 416. страна, сачињену из два дела – поетског “Над Сербиом срце” и документарно-есејистичког “Самоуки академик поезије” – приредио је Миливоје Трнавац, пензионисани професор из Гојне Горе. Иначе то је – после песничке биографије (Радован Поповић, Српски Орфеј Добрица Ерић, 2020) и једног зборника (Миодраг Миша Којић и Драгиша Симовић, Песнички витез Шумадије Добрица Ерић, 2021) – трећа књига настала у знамен горостасу српске поезије нашег доба, који је, у шестој деценији прошлога века, своја прва поетска остварења објављивао управо на страницама “Чачанског гласа”. Тим поводом разговарали смо са приређивачем књиге професором Трнавцем.
ИДЕЈА, ПОДСТИЦАЈИ, ПАРАДОКСИ?
– Све што човек ствара, рађа се из главе. Идеја за објављивање споменице посвећене Добрици Ерићу зачела ми се неколика месеца по његовом упокојењу. Када се тога присећам, рекао бих да је проистекла из неких спољашњих околности. Реч је о песми Пера Солара Свитац месечине (посвећена Добрици, а објављена је у листу Књижевне новине) и разговорима са Добричиним пријатељем Јованом Оташевићем из Београда, али је најпресуднији био текст Бошка Ломовића О погребу два раба – поново, објављен такође, у листу Књижевне новине. Циљајући на песму Бранислава Нушића Погреб два раба из 1887. године (сахрани једне баке присуствовали официри… / и још неко Шкраљ Милан и чланови владе, док сахрани мајора Катанића, носиоци бројних одликовања, осим многих Београђана, не присуствоваше ни краљ ни министри. Јер: У Србији прилике су так’е / бабе славе, презиру јунаке. Ломовић у свом тексту говори о сахрани популарног певача (а то се са екрана тв-кућа није скидало неколико дана) и сахрани Добрице Ерића, великог песника српског језика и стиховане читанке родољубља (што је прошло без иједне телевизијске камере и уз одсуство личности из јавног, културног и политичког живота Србије, па чак и локалне заједнице). Ово речито говори о нама и односу оних који су најодговорнији према онима (у овом случају према Добрици Ерићу), чија дела ћемо као народ баштинити.
Руковођен овим подстицајима, на једном радном састанку Књижевног друштва “Запис” из Горњег Милановца, у новембру 2019, с обзиром на то да је Добрица био члан и нашег Друштва, предложих да, за годишњицу његове смрти, објавимо њему у част споменицу сачињену од поетских прилога (83 песме што би симболизовало године песниковог живота). Била би то тек скромна сећаница на члана којим се Друштво поносило. И, какво непријатно изненађење! Најпре тишина, а затим опоре речи као израз противљења. Али од песника из других средина стижу и подршка и прилози. Споменицу бисмо штампали самофинансирањем.
Међутим, после извесног времена, ново изненађење. Овога пута пријатно: објављивање споменице финансираће Друштво српских домаћина, односно, његов председник и доброчинитељ Нићифор Аничић. То је значило да се рад на припремању споменице мора поставити на друге основе, а то се, пре свега, односило на квалитет прилога и углед њихових аутора.
ПОЗИВИ И ОДЗИВИ?
– Од почетне идеје до објављивања споменице прошло је непуне две године. За то време обавио сам више од хиљаду телефонских и смс-контаката и прикупио преко две стотине поетских и прозних прилога (есеји, чланци, новински текстови, интервјуи, лирски записи у прози, сећања, анегдоте…).
Позиву су се одазвали песници из Србије, Републике Српске и Црне Горе: Благоје Баковић, Верољуб Вукашиновић, Миодраг Д. Игњатовић, Мирослав Јозић, Перо Зубац, Недељко Попадић, Недељко Терзић, Бошко Ломовић, Тоде Николетић, Љубомир Ћорилић, Велимира Ралевић, Драгомир Ћулафић, Новица Соврлић…; есејисти: Драган Лакићевић, Мићо Цвијетић, Милијан Деспотовић, Александра Мишић…), новинари: Рајко Лукач, Александар Апостоловски, Радован М. Маринковић, Зорица Лешовић Станојевић…; пријатељи Добричини: Мошо Одаловић, Љубивоје Ршумовић, Слободан Станишић, Божидар Мандић, Владимир Андрић, Гордана Тимотијевић, Радмила Булатовић, Јован Оташевић…) и чланови породице: кћерка Светлана, син Добривоје, унука Невена Дамљановић.
КЊИГА СА “ДВА” ЛИЦА?
– С обзиром на разнородност прилога и њихов квалитет и значај, као приређивач нашао сам се пред изазовом: шта одабрати, како одабрано распоредити и како сачинити књигу? Као плод мојих „слатких мука“ настале су четири верзије споменице. Мени је то било задовољство, али је графички уредник гунђао и љутио се.
Не желећи да дајем предност ни поезији ни прози, одлучио сам се да од одабраних прилога сачиним два посебна дела, која ће се, у физички једној књизи, штампати у међусобно обрнутим смеровима. Тако је ова Споменица, у ствари, књига са два лица: једно са насловом Над Сербиом срце и поднасловом Песничка уздарја Добрици Ерићу, а друго са насловом Самоуки академик поезије и поднасловом Споменице Добрице Ерића.
ПЕСНИЧКА УЗДАРЈА
– У делу песничка уздарја Добрици Ерићу, од 130 приспелих одабрано је 85 песама, што у 2021. години као години објављивања споменице симболизује 85. годишњицу песниковог рођења). То су песме одговарајућих мисаоних и естетских вредности, а рецензент Видак М. Масловарић записа, често и антологијског капацитета. Та разнолика поетска казивања сежу од несуздржане емоционалности до мисаоне пуноће, а сврстана су у седам тематских целина: Не дај се роде (песме подршке у време болести и лечења), Збогом принче Калипоља (песме настале на вест о смрти песника), Славуј међу небеским шљивама (обраћања песнику-сневачу у звазданим тишинама),Над Сербиом срце (то је и наслов Уздарја, а смисао је да Добрица и његово песничко дело стражаре над Србијом), Посветнице Орфеју из Груже (песме настајале за Добричиног овоземаљског живота, али и касније), Са кладенаца надахнућа (аутори су за своје песме као мото узимали Добричине стихове) и Кућа од дугина прућа (песме о Добрици, а намењене деци). Оваквим груписањем, исказима заснованим на различитостима обезбеђена је обједињеност, а Уздарјима неопходна целовитост.
ПРОЗНИ ГЛАСОВИ И ОДЈЕЦИ, ПОТКА СПОМЕНИЦЕ
– Дело Самоуки академик поезије сачињено од прозних радова (био-библиографски, проницљиве књижевно-научне анализе, инспиративне прозаиде, емотивна сведочења о друговању и сусретима са омиљеним писцем, интервју – гласови бунта против студи и обмана, отуђености и одљуђености…) има све одлике споменице, како је у поднаслову и наведено. Случајно, а можда и не,тек ови разноврсни прилози су, према својој унутрашњој сродности, сврстани, такође, у седам поглавља: Други о њему – он о себи, Огледи и чланци, Поетска проза и записи, Новински текстови, Успомене – успомене, Анегдоте и афоризми, Светлописи и рукописи. Свако од ових поглавља на свој начин (биографски, аутобиографски, емотивни и документарни, књижевнокритички) открива људску и вредносно-уметничку димензију песника који је својим делом стекао непролазност у свом и нашем времену, а који ће и у времену будућем словити за великана српске поезије са размеђа ХХ и ХХú века и родољуба који нас је учио да је света дужност у битисању овоземаљском – одбрана смисла живота и служење отаџбини. С тим у вези истакао бих мисао: Народ који се преварио и презрео своју прошлост – будућност дочекао није, која се може сматрати његовом опоруком. Њу је управо изрекао у интервјуу који је Вама, Зорице, дао, а он је објављен у „Чачанском гласу“ 10. августа 2001. године.
ПО СВЕМУ КАПИТАЛНО ДЕЛО
– Издавачи ове спомен-књиге су Удружење књижевника Србије и Друштво српских домаћина. Петар Жебељан, председник Одбора за издавачку делатност УКС, рекао је да је реч о капиталном делу. Штампана је у тиражу од хиљаду примерака, којима располаже ДСД. Како је најављено на представљању у Книћу, књига није комерцијално издање и неће се продавати. По бесплатан примерак добиће аутори прилога, док ће остатак Друштво делити као поклон библиотекама и школама.
Зорица Лешовић Станојевић
ЧОВЕК ОД ПЕРА
Миливоје Трнавац (Гојна Гора, 1943), професор у пензији, у току наставничке каријере, уз редован васпитно-образовни рад, покретао је и уређивао школске листове Жуборења (Ивањица), Десанкини вртови (Горњи Милановац), Полет (Смедерево) и Наше стазе (Прањани), а бавио се и новинарством. Аутор је уџбеничког комплета из српског језика за úñ разред основне школе Кућа у разреду. Објавио збирку песама Дневнички записи, књигу документарне прозе Само су смрти истине и приручник 52 по(р)уке из културе говора. Са професором др Миодрагом Игњатовићем објавио два Лексикона писаца просветних радника српског језичког подручја и Антологију љубавне поезије просветних радника, а са Урошем Ћурчићем антологију љубавне поезије Скаска за бескрај и безмерје.
