ЧАЧАНСКИ ИНСТИТУТ ЗА ВОЋАРСТВО ИМА ПЕТ СОРТИ ВИШЊЕ
Вишње су веома значајан извозни воћарски производ Србије, по многима одмах после малине. Иако је из више разлога у последњих неколико година дошло до пада производње, она је и даље на завидном нивоу. Још увек је највише засада клонова аутохтоне облачинске вишње, посебно у југоисточној Србији, који уз клонове циганчице, чине и више од 70 одсто домаће производње. Ове сорте имају ситне плодове, који се углавном извозе директно из хладњача. Већ деценијама првенствени циљ истраживача чачанског Института је стварање сорти вишње крупних плодова, доброг квалитета и редовног рода. Оплемењивачи су за сада створили пет сорти, а два перспективна хибрида су у поступку признавања.
Предњачи шумадинка, сорта која се за скоро четири деценије показала и доказала. Поред ње, према мишљењу стручњака, велику шансу да добије значајно место у воћарству има много млађа софија, за сорту призната тек пре шест година. Њене вршњакиње су невена и искра, док је чачански рубин прва сорта стручњака ове научно-истраживачке установе. О овим сортама, њиховим особинама и позиционирању на домаћем, али и иностраном тржишту, разговарали смо са др Сањом Радичевић, вишим научним сарадником Института за воћарство.
ШУМАДИНКА
„Мајка“ шумадинке је мађарска аутохтона сорта керешка (Köröser Weichsel), позната по квалитету плода, али не и по високој родности. Ту особину јој је надокнадио „отац“, немачка хајманова конзервна (Heimanns Konserven Weichsel). Оплемењивачи су проф. др Асен Станчевић и проф. др Петар Мишић. Најпозантија је сорта вишње из Србије створена планском хибридизацијом. Уз неке чачанске сорте шљиве, ово је једна од најцењенијих и најтраженијих сорти воћа нашег Института за воћарство. Призната је 1984, па може служити као пример колико времена је потребно да добра и квалитетна сорта избори своје место и заживи у производњи.
– Тек у последњих 10-15 година шумадинка почиње масовно да се гаји. Заступљена је у целој земљи, нарочито у западним крајевима и деловима централне Србије, а све је више има у околини Београда, Смедерева и воћарског региона Подунавља. Разлог је што је ово изузетно родна сорта. Уз то, због изразите крупноће плода може се користити за разне видове прераде у индустрији и домаћиству, као и за стону потрошњу. Шумадинка је самооплодна сорта, што је посебно значајно, јер се може гајити у моносортним засадима. Једна је од ретких сорти вишње која не захтева опрашиваче за сигурну и стабилну родност – наводи др Радичевић.
Шумадинка пророди врло рано, обично у другој години по садњи. У условима Чачка плодови сазревају током треће декаде јуна. Покожица је тамноцрвене боје, мезокарп сочан, киселог укуса и пријатне ароме. Сок је интензивно обојен. Додатни адути који су је високо позиционирали су: и поред велике родности која достиже и више од 20 тона по хектару, плод остаје крупан, просечне тежине око седам грама; редовна родност; може се садити и у гушћем склопу, због слабије до умерене бујности; има бољу цену на тржишту од облачинске вишње (вишегодишњи просек је 70 евроценти по килограму)… Уз то, прави је украс и у време цветања, када изгледа веома атрактивно. Умерено је осетљива на монилију, а због склоности рода да „бежи“ на периферију круне, захтева адекватну и веома редовну резидбу.
Чачански стручњаци су често имали прилику да шумадинку виде и код колега из других земаља. Ипак, како истиче др Радичевић, сортимент вишања није толико динамичан, као код других врста воћака, јер су произвођачи углавном везани за локалне, традиционалне сорте, а капацитети прераде прилагођени су њиховим особинама. Али, због многих добрих особина, па и нових укуса и потреба потрошача, тек се може очекивати да шумадинка осваја засаде. Надамо се, не само код нас.
СОФИЈА
Створена је укрштањем чачанског рубина и хајманове конзервне. Оплемењивачи су др Радосав Церовић, проф. др Михаило Николић, проф. др Слободан Миленковић и др Сања Радичевић. За сорту је призната почетком 2015. године.
Од ње стручњаци Института са разлогом највише очекују. За саднице софије има значајног интересовања, иако је пет година заиста кратко време за сваку нову сорту воћа.
– Она сазрева знатно раније у односу на друге сорте, већ почетком друге декаде јуна. То је значајно и због организовања бербе, па и изузетно добре цене коју постиже у откупу. Уз то, има извандредно квалитетан, изразито крупан плод, који достиже масу 8-9 грама, веома укусан, слатконакисео, попут мареле. Родност је висока, али не толико као код шумадинке, која је стандард високе родности – каже др Радичевић.
Делимично је самооплодна, тако да се ради опрашивања препоручује гајење уз неке друге сорте, а вршњакиња невена и шумадинка, па и облачинска вишња су се показале као добри опрашивачи за софију.
В. Т.
Фото: Институт за воћарство, Чачак
ЧАЧАНСКИ РУБИН
Прва је призната сорта вишње чачанског Института, још давне 1973. године. Створена је из укрштања старе немачке сорте шасе морело (Shasse Morello) и керешке. Оплемењивач је дипл. инж. Војин Бугарчић.
По времену сазревања и неким карактеристима плода слична је софији. И она зри у другој декади јуна. Има рубин црвену боју покожице, какав је и сок, а плод је веома квалитетан. Није заживела у произвођачкој пракси, а значајан разлог је проблематична родност. Показало се да ова сорта боље рађа у хладнијим крајевима западне и централне Европе, него код нас. Ипак, каже др Радичевић, постоје засади у централној Србији и Шумадији, који добро рађају. На одговарајућим локалитетима и уз обезбеђене опрашиваче може дати добре резултате.
НЕВЕНА
Има исте родитеље као шумадинка (керешка и хајманова конзервна). Оплемењивачи су проф. др Михаило Николић, др Радосав Церовић, др Сања Радичевић и проф. др Слободан Миленковић.
Невена рађа редовно и обилно. Раније зри у односу на шумадинку, а мало касније од софије. Веома крупни плодови, просечне масе седам грама, имају изразито тамну боју покожице. Погодна је за свежу потрошњу, као и за различите видове прераде. Петељка је веома кратка, па је у пуном роду веома атрактивна.
ИСКРА
Створена је из укрштања керешке и хајмановог рубина (Heimanns Rubin). Оплемењивачи су проф. др Михаило Николић, др Радосав Церовић и др Милисав Митровић.
Уз присуство адекватних опрашивача рађа редовно и обилно. Плодови сазревају крајем треће декаде јуна. По укусу је најсличнија марели. Има светлију боју покожице и мезокарп беличасте боје, што баш не одговара навикама домаћих, па и потрошача источне Европе. Више је по укусу америчког, па и западноевропског купца, јер су вишње светле боје покожице и безбојног сока у тим земљама десертне и користе се за разне пите и кондиторске производе.
– Из ове групе сорти, најпозантија је америчка сорта монт моренси (Montmorency). Наша искра је далеко боља, у погледу крупноће и квалитета плода, као и отпорности на болести – сматра др Радичевић.
ЖИЛОГРИЗ УНИШТАВА ЗАСАДЕ ОБЛАЧИНСКЕ ВИШЊЕ
Између 2010. и 2016. године у Србији се просечно производило око 100.000 тона вишања. Последњих година производња је нешто мања. Према речима др Радичевић, један од разлога је традиционалан, екстензивни начин гајења облачинске вишње, која се извози у смрзнутом стању. На смањење су утицали и неорганизован откуп, ниске цене, недовољни прерађивачки капацитети. То је, опет, условило мања улагања у засаде и слабије приносе и квалитет. Појавиле су се и нове штеточине, као што је инсект жилогриз, посебно у источној и југоисточној Србији, који доводи до сушења и уништавања читавих засада. Ова, типично медитеранска штеточина, „одомаћила“ се у овим крајевима, вероватно и због климатских промена, што представља нову опасност за произвођаче и задатак за стручњаке заштитаре.
– Сузбијање ове штеточине је веома тешко, уз примену агротехничких и хемијских мера. Мора се водити рачуна о мерама заштите и у расадницима, јер се облачинска вишња размножава изданачки, па се ларве могу пренети лако – каже др Радичевић.
ДОБРЕ И ЗА СУШЕЊЕ
Софија, невена и искра издвојене су из популације од око 10.000 сејанаца, добијених планском хибридизацијом, због свог квалитета, али и испољене отпорности на економски најзначајније болести трешње и вишње. Због тога, софија је погодна сорта за концепт интегралне, као и органске производње. Погодна је и за веома разноврсну прераду. Осим у сокове, код нас најпопуларније, вишње се користе за ракије, ликере, компоте, велики број кондиторских производа, а све атрактивнија је сушена вишња, посебно од крупноплодих сорти, каква је и софија.
– Прерађивачки капацитети у Србији још увек нису велики, да бисмо могли такве производе да понудимо за извоз у већем обиму. Наша вишња је тражена на светском тржишту, али је, као и малину, још увек највише извозимо замзнуту, са коштицом или без ње – подсећа др Сања Радичевић.
