СУРУЏИЋИ ИЗ ГОРАЧИЋА НЕГУЈУ ПОРОДИЧНУ ТРАДИЦИЈУ
НЕ ПРОЛАЗИ ЈЕСЕН БЕЗ ЛАМПЕКА!
У домаћинству Милорада Суруџића, из Горачића, производња ракије је породична традиција. Како истиче, ракију су пекли и његов деда Тихомир и отац Живан, тако да се и дан-данас са великом топлином у срцу често у мислима враћа том незаборавном времену, када се сладуњави мирис шљиве ширио селом и када се казани током јесењих дана, колико год да их је било, нису ни гасили, све док је било шире. Иако је тада био мали, и сада се живо сећа тог времена, јер су се око казана окупљали рођаци, комшије и пријатељи, а често и путници-намерници, распредајући најзанимљивије приче.
Ракија је саставни део српске традиције и она је била и остала наше најпознатије национално пиће које спаја људе и чува дух јесењих дана у Србији. И Суруџићи у Горачићима не одустају од породичне традиције печења ракије, па је свака јесен у њиховом домаћинству, као крај пољопривредне сезоне, крунисана печењем ракије, а тада се радо присећају свог детињства и дана проведених поред старог лампека.
– Док је наш деда неуморно ложио казан, мој брат Мирко и ја смо са радозналошћу упијали сваки његов корак у стварању тог чудотворног, на сва уста хваљеног, пића. За нас је то био велики доживљај, волели смо да у вечерњим сатима слушамо пуцкетање ватре и грејемо руке поред казана, али је мајка повазда инсистирала да на време одемо на починак, тако да смо често били разочарани због тога. Лампек је тих дана био у највећој жижи интересовања, читав комшилук нам је долазио да испроба ракију, да се почасти печеним кромпиром и печењацима тек извађеним из жара. Била је то најлепша прилика да се која реч проговори, наздрави, нашали, размени искуство… Касније се печењем ракије бавио и наш отац, настављајући породичну традицију. Имали смо шљивик у окућници са старом аутохтоном сортом шљиве, како је у народу зову „црношљива“ или „пожегача“, а било је ту и тамо и „маџарке“ и „пискавца“. Ипак, „црношљива“ је била доминантна, лудо је рађала и од ње се пекла најбоља ракија. Та арома ракије ми је остала у сећању, мада као дечкић и нисам волео да пијем. Данас попијем понеку чашицу ракије више ради здравља, али увек волим да њом почастим пријатеље у знак гостопримства, али истовремено и да покажем какву ракију пеку Суруџићи. Лепо је то што ми, Срби, имамо наше национално пиће, произведено од воћа које стасава на нашим просторима и ту традицију, свакако, треба чувати и неговати – истиче шездесетједногодишњи Милорад, који се интензивније производњом ракије бави у последњих десетак до 12 година.
Како смо сазнали од овог вредног драгачевског домаћина, породица Суруџић се одувек бавила пољопривредом. Имају седам хектара сопствене земље, од којих обрађују око четири и по, а још толико узимају у закуп. Сточарска производња им је базична, али поред тога баве се и воћарством, тако да обезбеђују сопствену сировину за производњу ракије. Претежно пеку шљивовицу, јабуковачу и крушковачу.
– Ракија је одувек била и сеоска и градска „веселица“, пила се кад се рађало, одлазило у војску, женило, али и када се туговало. И данас је тако, мада по нашим селима више нема тако много казана. Данас ракију пеку углавном највећи заљубљеници у овај изузетно интересантан и примамљив посао, у коме је такмичарски дух веома присутан, јер ако се казанџија не надмеће са другима, што је права реткост, онда покушава да обори сопствени рекорд када је реч о квалитету испечене ракије. Времена се јесу променила, али наше навике нису. Тако ни ми нисмо одустали од производње ракије. Кад је наша шљива почела интензивније да се суши, засадили смо око два хектара јабуке, део засада има и противградну мрежу, тако да данас имамо само око 40 ари под шљивом, али сасвим довољно за наше потребе. Имамо „чачанску лепотицу“, нешто „стенлеја“ и „чачанске родне“. Дуго смо гајили и крушку виљамовку, али смо тај стари засад искрчили. Сада сваке сезоне купујемо крушку, јер изузетно ценимо ракију виљамовку, волимо да је имамо у домаћинству – да попијемо понеку, да почастимо рођаке, комшије и пријатеље, али и да поклонимо понеку боцу – објашњава Милорад.
Суруџићи сматрају да производња ракије има добру перспективу.
– До сада смо ракију производили, пре свега, због сопствених потреба, јер се одувек рачунало да свака сеоска кућа треба да има добру ракију да почасти родбину и комшије, да понесе флашу ракије на поклон, али и због очувања традиције. Неких ранијих година смо део те производње и продавали и то на кућном прагу. Кад је ракија добра, брзо се прочује, па дођу људи да пробају и пазаре. За наше старе, лагерована ракија у подрумима била је својеврсан вид банке, јер се њеном продајом увек могло доћи до новца. До сада се ракија у нашем домаћинству више пекла због љубави и традиције, али је сасвим евидентно да данас она има и бољу прођу на тржишту, па смо и ми почели да размишљамо у том смеру. Трудимо се да производимо добру ракију, а квалитет сигурно не изостаје уколико се пече од здравих плодова и по старој, традиционалној рецептури. Битна је сировина, време печења, као и начин на који се обавља препек. Подједнако је важна и хигијена посуда у које се ракија прихвата, а и одлаже – каже Милорад.
Пре две године Суруџићи су купили нови лампек, који је већи од старог, тако да он тренутно задовољава потребе њиховог домаћинства.
– Да бисмо ушли у неку озбиљнију причу и изашли на тржиште са својим ракијама, много тога би требало да одрадимо. Сада нам је примарно да произведемо и лагерујемо што више ракије. За сада највише имамо јабуковаче, док је шљивовице и виљамовке знатно мање. Ракија треба добро да сазрели у одговарајућој амбалажи. Свака ракија има своју амбалажу. Користимо стара храстова бурад, стаклене посуде и једну изузетно добру од прохрома. Имамо доста јабуковаче из 2012. године, а ту су и неке мање залихе старе шљивовице од „црношљиве“ из осамдесетих година прошлог века . Што више стоје, ракије су све боље и вредније – напомиње наш саговорник.
Многи су у Драгачеву, али и у чачанском крају, већ чули за „Стричеву ракију“ коју производе браћа Суруџићи. Овом називу, како наводи Милорад, кумовао је његов син Ђорђе који сада има 19 година, а који је много времена провео заједно са стрицем Мирком поред казана, па отуда и „Стричева ракија“.
– Док сам радио у фирми, мој син Ђорђе је стално ишао уз стрица, тако да је све о производњи ракије претежно научио управо од њега, па је отуда и говорио „стричева ракија“, а тако је и остало. Урадили смо и етикете, тако да сада, када кренемо негде у госте, обавезно носимо и литар сопствене „Стричеве ракије“. Све то изгледа тако лепо и симпатично. Ипак, нека озбиљнија производња ће морати мало да сачека, јер су за тако нешто, поред квалитета, потребне и много озбиљније количине ракије – каже Милорад.
В. С.
