НИЈЕ ПРЕСУДНО КАКАВ СИ ЂАК, ВЕЋ КАКАВ СИ ДРУГ
Цртање је њен хоби. Воли да гледа научнофантастичне филмове и да чита авантуристичке романе. Wен омиљени писац је Жил Верн. Ужива у природи, љубитељ је дивљих предела. Свира саксофон у Музичкој школи. Тренира кошарку, а повремено, рекреативно, гимнастику и атлетику. И поред свих интересовања и љубави, успела је да буде најбоља у генерацији. Тара Недић је ђак генерације Основне школе “Вук Караџић”. Али, поред сјајног основног образовања, у школи је научила и најважније животне лекције: “Није пресудно какав си ђак и колико учиш, битно је какав си друг и у каквог човека израсташ”.
АВАНТУРЕ У ШКОЛСКОМ ДВОРИШТУ, ПОНЕКИ НЕСТАШЛУЦИ…
– Бити најбоља у генерацији за мене је велика част. Осећај је јако леп, али све то са собом носи одговорност и велику захвалност према свим особама које су заједно са мном допринеле да ја понесем ову титулу. Из школских дана памтићу све лепе тренутке проведене са друговима из одељења: авантуре у школском дворишту, понеке несташлуке, разне скечеве у учионици. Памтићу излете, екскурзије, али у посебно лепом сећању остаће ми путовања на републичка такмичења из математике и хемије. Најбољи провод и авантуру доживела сам на прошлогодишњем такмичењу из хемије у Новом Саду. Путовала сам са веселом, духовитом и шармантном екипом, на челу са наставницом хемије Иваном Станојевић и професором хемије др Павлом Машковићем. Атмосфера је била јако лепа. Томе је допринела и лепота Новог Сада, као и његове околине – започиње причу за наш лист Тара Недић, ђак генерације ОШ “Вук Караџић”.
ДОБРОТА И ПОЖРТВОВАНОСТ НАСТАВНИКА
Сви наставници у њеној школи су, каже, заиста дивни. Могла би да издвоји пуно наставника, али поменула је само неколико:
– На првом месту је моја разредна, професорка историје Дана Каличанин. Она је увек била уз мене и када сам била успешна и када сам “падала”. Била нам је као друга мајка. На први поглед строга, али правична, пуна љубави и разумевања. Наставница математике Јелица Јовановић није нам предавала у осмом разреду, али њену доброту и пожртвованост заувек ћу памтити. Без резерве ме је подржавала, уз пуно труда и рада припремала за такмичења из математике. Иако ми је предавала само једну годину памтићу и младу наставницу Ивану Станојевић. Спремала ме је за Републичко такмичење из хемије, као другарица, открила ми је чари хемије. Дивне су и друге наставнице хемије које су ми предавале: Јелена Чоловејић и Јасна Рацковић. Морам поменути и моју учитељицу Јованку Даниловић. Она је успела да мене, хиперактивног првачића, смири да седим у клупи и пратим наставу. Приметила је моју склоност ка математици и инсистирала и подржала да кренем са такмичењем, већ од трећег разреда.
Али, захваљујући свим наставницима, наглашава, из основне школе је понела пуно животних вредности, на пример:
– Није пресудно какав си ђак и колико учиш, битно је какав си друг и у каквог човека израсташ. Важно је бити посебан, креативан, храбар, али и саосећајан. У нашој школи се негују вредности, као што су демократија и права детета у најбољем смислу тих речи. Сваки ученик има право да изрази своја осећања и ставове, иако се она, понекад, разликују од ставова наставника. Битно је да тим ставовима не повреди нечија осећања.
БИТНО ЈЕ ВЕРОВАТИ У СЕБЕ
Тара сматра да је за успех најпре важна жеља да се нечим бавиш:
– Онда треба континуирано радити и вежбати у области која те интересује. Ја нисам баш најсветлији пример за континуиран рад. Како сам старија, све више сам кампањац, спремам се седам дана пред такмичење. То није добро, јер такав рад доноси стрес и нервозу. Генерално, ипак, имала сам среће на такмичењима. Битно је веровати у себе, иако се некада чини да је успех немогућ. Ако си самоуверен и смирен све је много лакше – наглашава наша млада саговорница, која је уписала Техничку школу, ИТ смер, јер жели да буде електротехничар информационих технологија.
– Желела бих да постанем добар програмер. И роботика ми је блиска. Али, тек ћу прецизније одлучити чиме ћу се бавити. Можда ће моје будуће занимање повезати програмирање и роботику. Интересује ме и графички дизајн – каже Тара.
А оно што је већ одлучила је да ће летњи распуст провести “свуда по мало”: на Градском базену, код тетке у Ужицу, код баке на планини Тари, на мору, а можда и у Босни, у Зеници и Добоју, код стрица и две тетке.
Тари желимо да једног дана повеже програмирање и роботику, а до тада да ужива “свуда по мало” и самоуверено негује сва своја интересовања.
Н. Р.
Фото: Архива саговорнице
