Вазнесење Господње црква слави у четрдесети дан после Васкрсења Христова, када се Господ узнео на небо, и увек пада у четвртак шесте недеље после Васкрса. Пошто се Господ кроз четрдесет дана иза свога Васкрсења јављао ученицима говорећи им о Царству Божјем и пошто им је заповедио да се не удаљују од Јерусалима но да чекају обећање Светог Духа, извео је Господ своје ученике до Витаније, подигао је своје руке и благословио их је, и благосиљајући их узнео се на небо. Када су ученици са Горе Елеонске гледали на облак који је Господа сакрио од њихових очију и на небо, објавише им анђели да ће исти Исус који се од њих узнео на небо на исти начин доћи, као што су га видели да се узноси на небо.
У Србији се Празник од давнина назива Спасово, Спасовдан, по свој прилици зато што се у овај дан довршило дело нашег спасења и искупљења.
Вазнесење се првобитно није славило посебним празником у четрдесети дан после Васкрса, но је првобитно Педесетница, тј. Време од педесет дана, била један јединствен празник са више успомена, а успомена на Вазнесење била је утопљена у Педесетницу, време од педесет дана.
Као што се у Јерусалиму у четрдесети дан иза Васкрса ишло у Витлејем у литији, тако се и у другим местима Истока, где се славило Вазнесење излазило на литију, као у Цариграду и Антиохији, тако је и у нашој Цркви пракса да се у овај дан литијски прославља празник.
Место са кога се Господ узнео на небо, било је одмах веома поштовано. Већ је царица Јелена дала да се на Елеонској Гори сагради велелепна базилика. На несрећу, њу су Сарацени разорили. Данас само једна мала црква означава место, које се већ у IV веку означавало као место Вазнесења, и где се још и данас назире траг од стопе Спаситеља.
Атанасије (Танаско) Рајић (1754-1815), херој Другог српског устанка, био је барјактар кнеза Милоша Обреновића и његов велики пријатељ. Бранећи српски живаљ од Турака јуначки је страдао на брду Љубићу као последњи борац који је пао чувајући одступницу цивилном збегу који се склањао од турске одмазде. Танаско је страдао 6. јуна, на Вазнесење Господње.
Кнез Милош Обреновић је у спомен на битку на брду Љубиђу поред Чачка, а и у знак захвалности на мучеништву свог пријатеља Танаска, када је од Турака одузета џамија и поново претворена у православни богослужбени храм (између осталог и залагањем Епископа Нићифора Максимовића) тражио од Епископа Нићифора да се храм посвети Вазнесењу Господњем (Спасовдану). Од тада наш Саборни храм носи свој назив и град слави Спасовдан као своју градску славу.
Текст приредио вероучитељ Ђорђе Чоловић
