Квалитети које је поседовао Драшко Вучетић (1960) указивали су да би могао да оствари сјајну кошаркашку каријеру, али она се из неких разлога није догодила. Како сам каже, да би се то остварило много тога мора да се поклопи. Очито да су и у његовом случају недостајале неке коцкице. Иако је већ у 25. години престао са активним играњем он није незадовољан. “Остварио сам лепе резултате, на паркету био са најбољим играчима тог времена и у правом тренутку рекао ДОСТА. Захваљујући спорту много лепог сам доживео, постао богатији за велики број пријатеља и зато бих младим препоручио да се њиме баве.”
На прве тренинге је отишао као ученик петог разреда ОШ “Филип Филиповић”. Било је то у “Борцу”, али се није дуго задржао. Без одређених разлога је само после пар месеци престао да одлази на њих. “Прави” почетак се догодио две године касније. У међувремену, кренуо је у ОШ “Вук Караџић” у којој је као наставник физичког радио Аца Јањић, познат по раду са младима и вечити “ловац на таленте”. Он је кроз рад у кошаркашким секцијама ове школе одабирао најдаровитије и одводио их у “Железничар”. Највише захваљујући њему клуб са железничке станице био је синоним за рад са млађим категоријама.
Такав је био и Вучетићев пут. Први значајан успех имао је као члан школске кошаркашке репрезентације Чачка која је у Нишу освојила прво место на републичком првенству.
У “Железничару” брзо напредује, а кошарци се озбиљније посвећује у гимназијским данима. Иде испред своје генерације и као шеснаестогодишњак постаје члан оне чувене јуниорске екипе, чинили је играчи рођени 1957, која је 1976. године постала првак Југославије. Прево Вучићевић му у сезони 1976/77. пружа прилику да осети атмосферу првог тима који наступа у Другој савезној лиги група “ИСТОК”.
ОДЛАЗАК НА ЕВРОПСКО ПРВЕНСТВО
Глас о његовим добрим играма стигао је и до сeлектора кадетске репрезентације Југославије Луке Станчића који га позива да се прикључи припремама.
– Организовани су кампови на којим се жестоко радило, а често су нас посећивали и контролисали наши најпознатији тренери Ранко Жеравица, Александар Николић, Мирко Новосел. Они су одржавани широм некадашње земље и после сваког списак се сужавао. Сећам се да сам један, због болести, пропустио и тада ми је било тешко, јер сам мислио да ме неће позвати на наредни. Срећом, то се није догодило и нашао сам се међу путницима за француски Берк, домаћина четвртог Европског првенства за кадете. И не само то. Додељена ми је капитенска трака.
Наши дечаци су у групи били бољи од Западне Немачке, Израела и фаворизоване Шпаније. У том сусрету најбољи играч био је Вучетић. Постигао је 24 поена. Пораз је доживљен од Турске. У полуфиналу противник је био моћни Совјетски савез, али сјајном игром “плави” су остварили победу 81:72. Нажалост, она није поновљена дан касније у мечу за титулу у којем је противник била Турска. Меч је био драматичан, а Турци су забележили победу 68:66.
– Од аутобуске станице до куће сам ишао у оделу које смо носили на првенству окићен сребрном медаљом. Остао је жал за златом, нарочито што смо били тако близу. Морам да кажем да су Турци имали и неколицину старији играча, али је то некако прошло – присећа се Вучетић и каже да су сви из те генерације остали у међусобном контакту и виђају се кад год се за то укаже прилика.
Највише кошаркашке домете остварили су Миленко Савовић („Партизан“) и Сабахудин Дино Билаловић (сарајевска „Босна“). Нажалост, обојица су прерано преминула. Премрл, Муха и Блазник били су стандардни првотимци љубљанске “Олимпије”. Не сме се занемарити ни учинак Михаила Почека из Ваљева који је касније постао тренер.
КАРИЈЕРА У “ЖЕЛЕЗНИЧАРУ” И ЊЕН НАСТАВАК У “ИМТ” -У
Првих пар сезона није имао значајнију минутажу, јер су на позицији бекова играли такви асови као што су били Петронијевић, Бохињац, Андроић, Шљивић, Курћубић. Драшко стрпљиво чека своју шансу, а она долази сменом генерација и одласком оних најискуснијих. У сезони 1978/79. је најефикаснији играч тима са железничке станице. Наредене, у редовима плаво-белих наступају Радмило Мишовић, Мирко Дробњак и Предраг Катанић. “Желе” освајњем другог места остварује пласман у Прву “Б” лигу. Значајан допринос таквом резултату дао је Вучетић који је овог пута други по ефикасности. Најпрецизнији је био Дробњак. Ту позицију на “Желовој” листи стрелаца задржаће и у првој сезони у овом рангу такмичења. А, онда:
– Хтео сам више и осећао да могу. Нажалост, у “Желу” нису постојале амбиције за развојем. Зато се јавила жеља за одласком, јер су ме тражили “Звезда”, “Југопластика”. Међутим, у то време, исписнице је било је тешко добити. Због тога доносим одлуку да не играм ту сезону (реч је о 1981/82, прим. аутора). После дугих преговора председник клуба Милован Вуловић ми даје чврсто обећање да ћу бити слободан после ње, уз услов да је одиграм. Прикључујем се тиму у трећем колу. У прва два меча смо поражени – сећа се Вучетић нимало лепих тренутака.
Ту првенствену трку “Железничар” завршава на деветој позицији, Драшко је постигао 335 поена, а више од њега дао је Радослав Шљивић (589).
Следи одлазак у “ИМТ”. Клуб са Новог Београда, у коме су углавном наступали они који нису могли да се нађу међу најбољих 12 у “Партизану”, гајио је велике амбиције за предстојећу сезону. Осим појачања из Чачка, доводе двојицу сјајних играча из “Црвене звезде” и “Партизана” Жарка Копривицу и Душана Керкеза, као и наду југословенске кошарке Милана Млађана из ОКК “Београда”. На клупи је седео Драган Шакота, тренер у успону. Са таквим тимом убедљиво освајају прво место у Првој “Б” лиги и остварују пласман у Прву лигу, а у Купу долазе до полуфинала у коме су поражени од “Цибоне”. Одличан је Вучетић у дресу “тракториста” те и наредне сезоне, а онда следи, испоставило се, судбоносни догађај. У тим 1984. из “Шибенке” долази Срећко Јарић (отац Марка Јарића, прим. аутора) и иако 33. годишњак добија предност у односу на Вучетића. Због таквог односа Шакоте према њему 1985. прихвата позив Жарка Вучуревића и Драгише Шарића да са Новог Београда дође на Црвени крст и заигра за “Раднички”. Одиграо је само полусезону за тај клуб у Првој “Б” савезној лиги и онда доноси одлуку да у 25. години престане да се бави кошарком.
– У тренутку када сам требао да одлучим како даље ја сам изабрао пут у коме није било места за кошарку. Требало је решавати нека егзистенцијална питања, а то нисам могао кроз спорт. Не сме се заборавити да је то било време када се у иностранство одлазило са навршених 28 година. Тржиште играча није било велико и само су најбољи могли да добију добре уговоре. Нисам желео да чекам још три године и потом да се упутим у неизвесност. Зато сам се окренуо другим стварима – завршава своју причу Вучетић.
Данас успешан привредник, многима је остао у сећању као велики борац, изузетно брз и снажан коме је највећа одлика био улазак под кош и чије продоре нису могли да зауставе ни много виши од њега.
Фото: архива саговорника
Припремио Владимир Дуба
