Милановчанин Слободан Бобан Ивановић бавио се многим професијама. Био је банкар, судски вештак, диск-џокеј, трговац, угоститељ, учитељ пливања и спасилац… У дечачким данима био је чак и уредник у „Дечјим новинама“! Ипак, најдужи стаж овај осамдесетдвогодишњак има као путник. То ради, каже, целог живота. Са непромењеним осећањима – скоро дечијом радозналошћу и истим таквим немиром. Био је на свим континентима, осим у Аустралији. Недавно се опробао и као писац (мада нас убеђује да то није). Постао је то истовремено када и прадеда једном Јакову, коме је и посветио књигу путописа „Путујем, дакле постојим“. За свега два, три месеца исписао је књигу од 720 страница, на којима је сабрао све оно што је понео са тих путовања у својим корацима, очима, срцу и души.
„ПУТУЈЕМ, ДАКЛЕ ПОСТОЈИМ“
Кад се саберу сва путовања по другим земљама, сам је израчунао, посветио им је пуних 14 година живота. У овај збир не улазе „кратке“ дестинације, попут оне до Трста, када би купио нешто на чувеној Понте Роси и одмах се враћао. У Немачку, где су му радили мајка и ујак, ишао је још од детињства, радио у њиховој кафани. А онда се запослио у „Беобанци“. Добра плата и дуг одмор (36 радних дана) омогућили су му да крене у „освајање“ света на свој начин.
– Волим да станем, да удахнем, да подигнем објектив, да ухватим тренутак који више никада неће бити исти. Волим да читам – не само речи, већ и сенке, ветрове, боје и тишине. Волим да учим о местима које сам посетио, али и о онима која тек чекају мој корак. И волим да све то преточим у слику, у причу, у сећање које не бледи – записао је Бобан Ивановић о разлозима путовања и писања у предговору своје књиге, коју је стварао готово у даху, али признаје, за неке реченице су му требали сати да би верно описао своја осећања и утиске.
– На крају живота не памтимо колико смо година живели. Памтимо колико смо тренутака заиста били живи. А човек је жив све док уме да се задиви, једна је од Слободанових мудрости.
Не зна тачно број земаља и градова које је посетио. Има хиљаде фотографија, готово све су са његовим коментарима. Када је ове године, на наговор оних који прате објаве на фејсбуку, почео да слаже путописе за књигу, присетио се многих места, поново оживео сећања и осећања.
СИНГАПУР, ПОЧЕТНА СТАНИЦА…
Прво велико путовање било је пре више од педесет година, када је био у Сингапуру, Бангкоку, Патаји, а тад је обишао и Малезију. Од тада бар неколико пута годишње оде на далеке дестинације. Пропутовао је све земље Јужне Америке. Прошле године био је у Кини, Јапану, Кореји… Четири пута је путовао у Сједињене Америчке Државе, и боравио, прича, по шест месеци. Прво путовање било је 1986.
– У почетку сам мислио да је Америка друга планета. Толико сам био одушевљен. Сваки одлазак тамо подразумевао је обилазак бар 30 држава – каже Бобан Ивановић који је ову земљу прокрстарио целу. Сваки амерички град који га је освојио, сваки на други начин, описао је у својој књизи „Путујем, дакле постојим“, коју је написао „за све оне који лутају, а да се притом никад не изгубе“.
Одушевљен је многим градовима и земљама. Арапски Емирати и Дубаи, сваки кутак је доживео као грандиозан и дивљења достојан – џамија која прима 40.000 људи, у којој су зидови од злата и кристала, тепих ручно ткан три године… Посебну драж има Шангај и Кина коју је први пут посетио пре неколико година. Од европских градова издваја Рим који му је много лепши од Париза. У Светој земљи је први пут био пре деценију и по. Тада је добио грамату и свом имену додао титулу хаџи. И крстио се на Јордану… Нашу земљу, и садашњу и бившу, упознао је целу још давних година. Не прави поређења са лепотама далеких предела које је видео.
Путовања су за њега одувек била много више од пређених километара. Била су, пре свега, сусрет са људима, културама, историјом, природом. Али, и сусрет са самим собом. Јер, како и Бобан истиче, свако ново путовање одшкрине нека нова врата у човеку.
Весна Тртовић
Фото: албум саговорника
ГРАНД КАЊОН – ОГРОМАН, ВЕЧАН, ЗАГОНЕТАН
…„Док је иза мене остајао бескрајни Пацифик, испред мене се отварао сасвим другачији свет. Вода је уступала место камену, плаветнило воде плаветнилу неба, а шум таласа заменила је тишина стара милионима година. Пут ме је водио ка месту где човек схвати колико је мали, а колико је свет бескрајно велик. Испред мене није више био океан који говори, већ земља која ћути. И ти видиш како изгледа кад се земља располути да би ти показала небо, и наравно „Гранд Кањон“.
…То није само опис, то је усклик, молитва, запрепашћење, тишина и крик у исто време. Ти њега не гледаш, он ти се једноставно догоди. То није пејзаж, то је осећај. Први поглед на ту расцепану земљу је као први сусрет са смрћу – не из страха, него из страхопоштовања. Ту ти душа задрхти, колена попусте, а срце се шири као хоризонт. Огроман, вечан, загонетан. Гранд Кањон није рупа у земљи. То је књига без краја. Сваки слој стена, свака нијанса црвене, наранџасте, љубичасте и сиве, све је то записано у камену. И кад стојиш на ивици, изгледа као да ти не гледаш њега, већ гледа он тебе. Гледа и ћути. И у тој тишини има више истине, него у свим речима света“…
(Делић приче „На трагу америчког сна“, коју је Ивановић недавно написао)
ЛАС ВЕГАС – ЛЕПШИ НЕГО НА ФИЛМУ
Лас Вегас је за Слободана најлепши град. Чак шест пута је био у престоници забаве и светла, направљеној у срцу пустиње.
– Прво те привуче оно што си видео у филмовима. А кад одеш тамо, видиш да је све то још лепше и боље. Фасцинантне су ми гужве и та његова светла. Једном авион није могао сатима да слети на аеродром. Посматрао сам тај град из висина. Све около је црно, а видиш само једна тачка светли – прича Слободан.
Волео би да оде и у Макао, који зову Лас Вегас Истока. Као и у америчком „граду греха“, и у Макау су најбројнији туристи Кинези.
– То је народ који се највише клади. У њиховој земљи коцкање је забрањено, зато радо одлазе у Макао. Захваљујући томе, иако је пет пута мањи од Лас Вегаса, промет у њему је педесет пута већи – једна је од занимљивости које нам је испричао.
ПРЕДАО БАКЉУ ПРАУНУКУ ЈАКОВУ
„Ја сам ходао дуго. Прелазио сам даљине, мерио дане корацима, носио у себи слике које су ми често биле веће од самог живота. И сада када затварам ову књигу, не осећам крај. Осећам предају – као да ти, неприметно, предајем бакљу једног истог немира, исте радозналости, исте жеље да се иде даље“, написао је, поред осталог, у посевети свом праунуку Јакову, који је рођен баш када је прадеда Бобан завршио књигу путописа.
НАЈМЛАЂИ УРЕДНИК
Слободан је давних педесетих година освојио прву награду на конкурсу „Дечјих новина“ и тако постао најмлађи уредник у једним новинама. Био је тада седми разред у школи у Шилопају, у чијој библиотеци није остало књиге коју није прочитао. Одмах се предплатио на „Дечје новине“ које су основане 1957. године. Овај највећи стрип издавач у ондашњој Југославији расписао је конкурс за уредника забавне стране. Слободан је за своју идеју добио прву награду и уредничко место. Читао је годинама туђе песме и приче које је требало објавити. Није остао у тој професији, већ је уписао Економску школу коју је завршио као ђак генерације. Тих година интересовале су га радне акције, почео да ради и да студира „из радног односа“, како се то тада говорило. Војску је служио у Гарди, прво на Топчидеру, а после три месеца прешао је на Дедиње, на стражу код Тита, Ранковића и Кардеља. И о том добу свог бурног живота можда ће Слободан написати неке нове приче.
„МРТВО МОРЕ“ – ИЗРАЕЛ
ОГЛЕДАЛО БОГА И ТИШИНЕ
Путописна причу о Мртвом мору Слободана Ивановић добила је похвалу на овогодишњем конкурсу за „Драганову награду“, који традиционално расписују Удружење „Amity – снага пријатељства“ и портал „Penzin“. Преносимо само део ове јединствене приче о месту које је Бог саздао можда и да би нам Истину видљивијом учинио:
„Ништа није тише од Мртвог мора. Ништа ниже. Са минус 430 метара надморске висине, оно је најдубља тачка на лицу планете, али и најдубља тачка у души сваког ходочасника који му приђе. То није вода која зове на купање, то је вода која ћути. И у тој тишини – све каже. Она не шуми, не таласа, не прима рибе, ни алге, ни мекушце. Ту нема ничега, али зато ту има све. Сваки молекул воде носи у себи 270 грама соли по литру и цео Мендељејев периодни систем, као да су сви трагови људских суза отопљени у њој. И кад легнеш на то море, оно те не прима, већ те одбија. Али не из злобе, већ из милости. Јер Мртво море никоме не да да потоне. Био он пливач или не…
На обали, кристали соли сијају као стакло. А блато је густо, црно, и лековито. Људи се мажу, ћуте, седе непомично, као иконе у посту. И нико се не смеје гласно. Нико не виче. Јер Мртво море тражи поштовање. Тражи истину. Тражи да спустиш оружје. И себе…
Ту се не чују таласи. Али чујеш себе. Све оно што си гурао под тепих. Све оно што си прећутао. Што ниси имао коме да кажеш. Ту исплива. И не заболи те више. Само ти буде јасно. И кад ти се сузе помешају са блатом, и не дај Боже са сољу, не знаш више да ли плачеш, или се чистиш. А можда је то исто. Гледаш у даљину. Јордан се негде иза леђа увија. Јудејске планине светлуцају под сунцем које овде не пржи, већ милује. Ваздух мирише на камен и вечност. И кад затвориш очи, у грудима ти остане слана тишина. Тежа од мора. Дубља од молитве.
Ти ниси ту да се сликаш. Ниси ту да покажеш да си био. Ту си да ћутиш. Да примиш оно што свет не зна да ти каже. Јер све што ти у животу није речено, све што ти није опроштено, све што ниси знао како да носиш — овде се отопи. И падне на дно, где нико не иде. Јер овде нико не рони. Ни тело. Ни душа. Не да ти море. Ово море није мртво. Оно је само последње искрено место овог света.“
