ДР АЛЕКСАНДАР ЛЕПОСАВИЋ, ВИШИ НАУЧНИ САРАДНИК ИНСТИТУТА ЗА ВОЋАРСТВО: “ВОЋАРЕ ОЧЕКУЈЕ ИЗУЗЕТНО НЕИЗВЕСНА СЕЗОНА!“
Променљиви временски услови током априла и почетком маја нису погодовали већини воћних врста у нашој земљи. Период за нама је оставио трага у производњи кајсије, шљиве, јагоде, јабуке и других воћних врста које се гаје у чачанском крају и у читавој Србији. Мраз је утицао на измрзавање цветова и тек заметнутих плодова кајсије, а и код шљиве је био присутан проблем немогућности опрашивања и оплодње због слабије посећености цветова инсектима, па се већ сада примећује интензивније опадање њених плодова. Опадање плодова шљиве, али и другог воћа (трешње, вишње) биће интензивирано у наредном периоду, тако да већ сада можемо извући закључак да су пролећни мразеви и променљиве временске прилике већ на самом старту сезоне уништиле добар део овогодишњег рода воћа. О тренутној ситуацији у домаћем воћарству, ћудљивостима светског тржишта, као и перспективама наших највећих воћарских узданица, за „Чачански глас“ говори др Александар Лепосавић, виши научни сарадник чачанског Института за воћарство, иначе један од водећих домаћих стручњака у области воћарске производње.
Када се сагледа ситуација на терену, чему могу да се надају наши произвођачи воћа у овој години?
– Без обзира на проблеме са којима су се суочавали у претходном периоду, све најаве указују да је пред воћарима у нашој земљи изузетно неизвесна сезона. Руско тржиште је, чини се, све даље за произвођаче јабуке. Слична ситуација је и за јагодаре, чији плодови ове године касне због утицаја колебљивог времена, а традиционално, највећу пажњу јавности привлаче информације о предстојећој лошијој цени у откупу малине, воћне врсте од које у нашој земљи директно или индиректно живи више од пола милиона људи. Свима су познате информације о неисплаћеним произвођачима за робу из претходне године. Невеселу слику употпуњују подаци о залихама, слабијој тражњи у Европи и изузетно ниским ценама по којима се тренутно испоручују скромне количине из наших хладњача. Све ово утиче да велики број малинара покушава да производњу у овој години организује у складу са могућностима обезбеђења радне снаге за бербу у оквиру домаћинства, без ангажовања додатних радника.
Због чега се све ово дешава и где смо заказали у очувању раније стечених позиција на светском тржишту?
– Разлога је много, а један од основних је непрепознавање свеукупне ситуације у свету. Прошла година је била прекретница у многим пословима, а не само код малине. После великог раста тражње у смирају кризе изазване корона вирусом, наступила је код нас својеврсна грабљивост у послу са малином, током које су алавост исказали и поједини представници произвођача и представници хладњачара. Прошлогодишње иступање појединаца и лицитирање са висином откупне цене у којој су помињани износи од 800, па чак и 1.000 динара за килограм малине, изазвало је својеврсни револт код купаца због чега су они кренули са великом редукцијом куповине наше малине. Поред тога, на наплату нам је стигло и вишегодишње мешетарење са мешањем и испоруком сората које по свом квалитету не одговарају ономе на шта су купци из Европе и света навикли да добијају од нас. Треба поменути да Србија по међународним споразумима не може ограничавати трговину, али увоз и реекспорт малине из Пољске, Украјине, Молдавије и других земаља под именом наше малине је проблем који нам је дугорочно нанео огромну штету. Увоз и млевење свежег оригинала (непребране малине) из поменутих земаља, а затим мешање са нашом малином и извоз такве робе у облику концентрата у поједине европске земље је специјалност више фирми из Расинског и Златиборског округа. Поред значајно ниже цене по којој увозе малину, оваквим поступцима препродавци утичу и на урушавање дуго година ствараног угледа и позиције српске малине на светској тржници. Због тога сада имамо ситуацију да купци, који у сваком тренутку веома добро знају где се и колико малине налази у складиштима, чекају још већи пад цена и њихово довођење на ниво из периода од 2018. до 2020. године.Све у свему, садашње стање је одраз вишегодишњег лошег поступања и својеврсног аматерског приступа у послу које не приличи земљи која је годинама била у светском врху произвођача најквалитетније малине у свету.
Поменули сте Пољску, Украјину и неке друге земље, каква је ситуација у производњи воћа код њих и да ли њихови произвођачи осећају последице кризе?
Пољаци су веома добро искористили фондове Европске Уније, због чега су своју пољопривреду подигли на значајно виши ниво у односу на многе земље чланице ове заједнице, али и оне које то претендују да буду. Међутим, њихова производња, воћарство, последњих неколико година веома стагнира, између осталог, и због тога што им је млада и продуктивна радна снага отишла на боље плаћене послове у Европи и свету. Украјинци су прошле године због страха од енергетске кризе скоро целокупну количину њихове малине пренели у хладњаче у Пољској које су ту робу понудиле у релативно кратком периоду и по значајно нижим ценама у односу на цене које су за робу из других делова света и Србије тражили продавци на светским тржницама. Помиње се количина од чак 40 хиљада тона украјинске малине, што није мало, због које је наступио колапс који и даље траје.
Очигледно је да многе земље покушававају да заснују и развију једну озбиљнију малинарску производњу и да при томе не жале новац да плате врхунске стручњаке из те области. Недавно сте службено боравили у Молдавији, каква је ситуација у њиховом воћарству и какво место код њих заузима малина?
– Молдавија је равничарско-брежуљкаста држава у којој воћарска производња последњих година има велики замах и захваљујући којој народ у овој бившој совјетској републици успева да донекле поправи свој, иначе веома тежак материјални положај. Земљиште и комбинати који су некада припадали колхозима, сада су у власништву тадашњих руководилаца – „црвених директора“, како их обичан народ зове, а који су са падом комунизма брзо променили идеологију и за кратко време суровим приватизацијама себи и својим наследницима обезбедили огромне комплексе најплодније земље. Иначе, виноградарство је већ дуго заштитни знак молдавске пољопривреде, али се последњих година подижу велике плантаже под шљивом, трешњом, вишњом, јабуком и засадима јагодастог воћа. Код јагодастог воћа доминирају јагода и купина. Малине на простору целе Молдавије на годишњем нивоу уберу око 2.000 тона, а са рибизлом су на неколико локалитета доживели неуспех. Неуспех су доживели и са боровницом због чега се ова воћка на њиховим плантажама гаји на свега неколико хектара.
Молдавци су вредни радници и веома су тражени, посебно у Немачкој, Холандији, Италији и Шпанији, па се због тога и код њих све више појављује проблем обезбеђења радне снаге у пољопривреди. Због замаха воћарства и инвеститора који улажу велика средства у модернизацију воћарске производње, њихове компаније не жале средства за довођење стручњака из иностранства којима нуде стално запослење, стан, аутомобил и покривене све трошкове, уз месечну плату од 2.000 евра.
Да се вратимо приликама у домаћем воћарству. Какву перспективу у садашњим условима имају воћне врсте које су дуго година биле наше највеће извозне узданице?
– Воћарство наше земље је дуго година имало узлазни тренд, а Србија је остваривала велики девизни прилив. Добро је познато да само од малине годишње приходовало преко 250 милиона евра. Раст извоза смо имали и код јабуке, јагоде, купине, боровнице и других воћака, а нето девизни ефекат од извоза воћа је преко 90 одсто, што није случај са другим производњама које се остварују код нас. Тренутна ситуација и проблеми са којима се суочавамо представљају прекретницу која ће довести до прегруписавања и препозиционирања производње и произвођача и то ће трајати не само ове, већ више година. Због тога је препорука да произвођачи рационализују трошкове, што је велики број чачанских воћара већ и урадио, па су послове резидбе углавном обавили без, или уз минимално ангажовање квалификованих резача ван домаћинства. Прихрану засада треба обављати само на основу урађене анализе механичког и хемијског састава земљишта у воћњацима, јер је веома честа ситуација да шаблонским ђубрењем непотребно уносимо минералне елементе којих има у огромном у вишку у супстрату и на тај начин погоршавамо стање њихове доступности уз непотрбне економске трошкове. Такође, заштиту засада треба обављати по интегралном принципу, познавајући биологију паразита и штеточина и пратећи услове за њихов развој, а не по шаблону и по принципима спровођења апсолутне заштите, јер она као таква није могућа, а изискује велико ангажовање људских и материјалних ресурса. И на крају, требало би доследно инсистирати на квалитету производа и креирању позитивне кампање у медијима са истицањем најбољих примера добре пољопривредне праксе и уз стриктну и ригорозну контролу целокупног производног процеса. Свакако је једна од мера за поправку тренутне ситуације у нашем воћарству и већа контрола и повећање државних субвенција.
В. Степановић
