Društvo

ЖИВОТ “БРУСИ” ФОРМУ

НЕИСЦРПНА ВИТАЛНОСТ ЈОВИШЕ ГРУЈИЋА

ЖИВОТ “БРУСИ” ФОРМУ

– Каква младост, ја имам 90 година – одговара на сваки комплимент упућен његовом изгледу. Али, колико год да се брани, његова дела и планови говоре супротно. Намерава да на пролеће оде у Америку и да се, што је могуће пре ожени. У потрази је за женом која ће га разумети и биће довољно само да “нема дуг језик”…

 

– И раније сам био некако младолик. Никада ми није падало напамет да се оптерећујем изгледом. Себи нисам био на првом месту, можда и у томе има нечега – гласно размишља Јовиша Грујић.

Успевао је често Јовиша да споји неспојиво, опстајао је у наизглед немогућим приликама. У десетој деценији живота, вози аутомобил, има америчку дозволу, а у Чачку му је бицикл главно превозно средство. И даље често одлази на пијацу, брине о себи и свом домаћинству. Годинама је радио у Америци, иако није научио енглески језик.

– У младости сам бежао од књиге, после ми је било жао због тога. Тешко је опстати у страној земљи, ако не говориш њихов језик. Али могао сам да прођем и без тога. Тачно се знало шта ко ради, нема ту много приче. Нисмо имали довољно времена да се дружимо. Одлазили смо једни код других, углавном на породична славља, али и у таквим приликама нема дугог задржавања… Буде ми и жао што сам се вратио. Тамо је народ васпитанији и културнији – каже Јовиша. Пре него што се упутио „преко баре“, у Чачку је водио сопствени бизнис. Возио је камионе и имао превозничку фирму, а у Америци се снашао у угоститељству, у сасвим другом послу.

– Највише ми је помогао Душан Ћитовић из Горњег Милановца, пријатељ који ми је тамо био род рођени. Дуго сам живео у Кливленду, радио у ресторану, припремао сам куварима храну за спремање. Мој газда је био презадовољан како сам успевао да обрадим месо, а да ништа не одбацим. Ипак, нико није зарадио превише, радећи код другога, ако није мувао – убеђен је Јовиша.

 

БАЛКАНСКИ УКУС

Тридесетак година касније, када је Јовиша завршио своју каријеру, његов унук Бојан Бојановић у околини Чикага успешно води сопствени ресторан. „Balkan taste“ (Балкански укус). Кућа српске хране, привукла је у Америци све нације.

– Нема ту много филозофије, када му понудиш укусно и добро јело, гост ће се увек враћати. Нису ни у Америци ретки људи који немају нигде ништа. Мој Бојан је успео много да створи за седам, осам година. Када је дошао, возио је камион и упоредо учио за кувара. Знао је шта хоће и колико може.

Када се Јовиши Грујићу указала нова шанса да оде у Америку, имао је супругу и двоје деце. Обоје су остали са мајком у Чачку и основали сопствене породице. Јовишин син Драган има Јовишу, име дедино, и Оливеру. Зорана, Миона и Бојан су деца деца Јовишине ћерке Драге. Драга и Драган нису први „пробили лед“ и отишли код оца. У Америци се одмах по завршетку Електротехничког факултета у Београду, нашла Зорана. Касније су отишли Драга и њено друго двоје деце. Све троје су у Србији завршили факултете. Миона је архитекта, а Бојан професор физичког васпитања. Али и он је, као његов деда, показао да може да се снађе у многим пословима. Велику помоћ у вођењу српског ресторана у Чикагу, Бојану пружају мајка и сестра Миона. Бојановићи су Србима у расејању повратили незаборавне укусе родне земље, а домаћем и дошљачком становништву пружили нешто ново. Иако деда Јовиша не помиње своје заслуге, сигурно је да је унук Бојан бар у једном делу дединог искуства имао отворен пут.

 

„ЈЕЗИЧАРЕ“ НИКАКО!

 

Иако повремено одлази да посети породицу у Америци, Јовиша данас највише времена проводи у Чачку. Уз њега је унук који носи дедино име и његова породица. Син Драган није жив. Деда има петоро унучади и исто толико праунука. Јовиша јуниор има Огњена, његова рођена сестра Оливера Димитрија. Зорана у Америци је Лазарова и Емилијина мајка, а Бојан је отац мале Вере. Ускоро и Миона планира да се уда. Сви они остали су Јовишин стални извор радости и енергије. Вероватно да неке заслуге припадају и Џеј Ару. Лик из серије „Далас“ или филмова Чака Нориса инспирисао је Јовишу, чак и у имиџу, а по њему је и добио надимак. Јовиша или Џеј Ар, неку нову младост види и у поновној женидби.

– Само да није „језичара“. Немам више живаца и не могу да слушам придике и беспотребне приче. Није важно колико има година, већ да је добра жена. Добар сам и одан супруг, породица је увек најважнија!

Која буде заинтересована, неће јој бити проблем да се мало потруди и пронађе Јовишу Грујића.

З. Ј.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.