Kultura

КЊИЖЕВНИ ПРОГРАМ ДОМА КУЛТУРЕ O ИСКУСТВУ СЕКСУАЛНОГ ЗЛОСТАВЉАЊА ДЕВОЈЧИЦЕ У КЊИЗИ КРАЉЕВЧАНКЕ РОСЕ МИРКОВИЋ ЛАЗОВИЋ

„У КАНЏАМА ЗВЕРИ“ –  НИКАД ПРЕЋУТАТИ!

– Према истраживањима, у Србији су у свакој школи четири детета доживела неку врсту злостављања, а још четири знају за некога коме се то догодило. Само у седам одсто случајева, насиље је пријављено. Међу жртвама су по статистици, четири девојчице и један дечак, наводи дипломирани социлог Бранимирка Радосавчевић, директорка Центра за социјални рад у Чачку

Вест о отмици и убиству петанестогодишње Тијане Јурић из Бајмока, 14. јула 2014. године, шокирала је јавност и била „окидач“ да Краљевчанка Роса Мирковић Лазовић проговори после 43 године ћутања. Сексуално злостављање деце је одувек била табу тема о којој се нерадо или уопште није јавно говорило, због чега су виновници остајали бахати и некажњени. Као девојчица од 12 година Роса Мирковић Лазовић (1963) доживела је покушај силовања од првог комшије у Самаилама, селу надомак Краљева, у коме је одрасла. Расла у патријархалном васпитању, није ништа знала о мушко – женским односима, чак ни о женској анатомији. Била је сама, вриштала је и са мрамицом коју јој је ставио у уста, опирала се искидане одеће, сва у модрицама… Њену и породичну част спасио је кућни љубимац, пас, који је цвилео, ударао, гребао и успео да уђе у кућу, иако је насилник иза себе закључао улазна врата… Трагови насиља оставили су трајне последице на њен интимни живот…

Роса Мирковић Лазовић је трауму, коју је доживела као дете, прво записала у црни роковник, који је годинама крила испод неких књига… Живела је у страху од жигосања, сопственог и будућег. Студирала је Економски факултет, данас се бави предузетништвом, удата је и мајка двоје деце… Када су деца стасала и открила њену болну тајну, уз њихову и подршку супруга и пријатеља, своје трагично искуство храбро је преточила у књигу. Целог живота је, каже, ову причу носила као камен на срцу. Мислила је да ће, ако све запише, успети некако све то да избрише… Када јој је предочио да зна шта је доживела у детињству, син јој је рекао да није „случајно“  уписао полицијску школу. Кћерка је подржала: „Мама, доврши тај рукопис, немаш чега да се стидиш! Ти си из свега тога изашла као победник. Биће то добра књига, а можда својим искуством многима помогнеш.“  Тако је настала књига „У канџама звери“, из једног јединог разлога, да у времену ескалирања разних социјалних патологија, међу којима је и педофилија, поручи и деци и родитељима: „Немојте ћутати, ствари назовите правим именом!“ Књига је ауторско издање, објављена је прошле године, а Роси је као уредник и лектор помогла новинарка из Краљева Радмила Весковић.

Књижевни програм Дома културе представио је ову потресну исповест у понедељак, 18. марта, у препуној малој сали. Иако мучно, трауматично, и за слушаоце и за учеснике програма, иако се у публици нико није уздржавао од суза, ово књижевно вече је имало смисао више, дајући значајан допринос људској емпатији, борби против табуа и насиља, слободи мисли, праву на истину, проналажењу пута до правде, праву на детињство, људском достојанству… „Злоставље деце је злочин који не застарева“, рекла је уредница Књижевног програма Милкица Милетић, представљајући учеснике програма, уз цитирање ставки које прописује УНИЦЕФ. Подршку ауторки и суграђанки пружио је и помоћник градоначелника Града Краљева Сретен Јовановић, присутан на овој књижевној вечери, рекавши да је „Роса успела да се суочи са проблемом, да га превазиђе и да покаже како људскост увек нађе начина да победи нељудскост.“

ЗАШТО ЈЕ ЧЕКАЛА…?

Роса Мирковић Лазовић је сама себи поставила питање – Зашто о свему није проговорила раније?

-Одговор је једноставан – желела сам да то остане породична тајна. Прибојавала сам се како ће то утицати на живот моје деце, да неће можда и они бити „обележени“ због тога што је њихова мајка била жртва насиља. Последњих година почело је више да се говори јавно о сексуалном насиљу над децом и у мени се пробудила свест да је дошло време да проговорим и на тај начин помогнем и деци и родитељима. Да својим примером покажем да о насиљу не би требало ћутати, већ се јавно борити. Схватила сам да деца, жртве насиља, и њихови родитељи ћуте, јер би на путу до правде жртва била психички силована још неколико пута. Доказивање истине укључује МУП, тужилаштво, адвокате, гинеколога, психијатра, суд… Ја као дете нисам имала појма шта ме чека, храбро сам прошла кроз то и схватила сам да бих својим искуством можда могла многима да помогнем… Шта је све прошло кроз моју главу тада, најтеже је било вратити се у школу, у селу се све зна… Ушла сам у учионицу погнуте главе, сузних очију. Дочекала ме је тишина, уздаси и јецаји, мртво, као да некога жалимо. Директор је био у праву, они саосећају… Био је то, не минут, већ час ћутања. Захвална сам свима који су ме разумели Целог живота сам се плашила за своју децу – говорила је Роса.

Из те 1977. године још увек има један пожутели документ… Био је осуђен на три године затвора, ћерке су га се одрекле, мајка га је истог дана међу копачима, који су видели  унезверену девојчицу, клела…

Зорица Лешовић Станојевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.