ПОВЕЗИВАЊЕ ДЕЦЕ СА РОДИТЕЉИМА
Пред Божић обележавамо неколико јединствених породичних празника – Детињце, Материце и Оце. Реч је о празницима српске традиције, о лепом, живом културном наслеђу, које је опстало вековима, чак и у турбулентним временима, а последњих деценија ове светковине добијају посебан значај.
Предстојећи породични празници Детињци (22. децембар), Материце (29. децембар) и Оци (5. јануар), за Србе православне вероисповести су јединствени у читавом свету и припадају божићном циклусу обичаја. Основна порука ових празника је да међусобно везивање и дрешење, односно давање поклона представља срећу, здравље, љубав и поштовање у породици, подсећа за наш лист Снежана Шапоњић Ашанин, етнолог Народног музеја и додаје:
– Занимљиви обичаји прослављања ових празника опстали су до данас, а најважније је окупљање породице, повезивање деце са родитељима. Празници су посебно занимљиви деци, јер поред самог везивања, велику радост чине и поклони. Симболика узајамног везивања и дрешења јесте и припрема за дочек најрадоснијег празника, који је човека везао са Богом, рођење Исуса Христа.
Детињци се славе три недеље пред Божић и представљају један од најзанимљивијих празника. По обичају, рано ујутро, родитељи и одрасли везују своју или туђу децу. За везивање се углавном користе канап, марама или шал. Да би их родитељи одвезали, деца морају да се “одреше” даривањем поклона.
– Симболично везивање представља љубав и слогу у породици. Обичај је да у раним јутарњим сатима родитељи везују децу, док су још у кревету. Увек влада весела и шаљива атмосфера у кући. Наравно, од деце се не очекују посебни поклони. Ипак, деца се унапред припремају за овај празник, па родитеље дарују неким симболичним поклонима, на пример, сувим воћем, јабукама, бомбонама и то је сасвим довољно. После одвезивања, родитељи готово увек врате деци поклоне којима се заједно часте. Данас деца имају свој џепарац, па могу да купе неку ситницу и да се одреше родитељима – објашњава Ашанин.
Према речима етнолога, даривање пред Божић има посебан значај и не можемо да не поменемо Светог Николу, који је био велики добротвор, хуманиста, јер је посећивао сиромашне и немоћне људе.
– Помагао је, али је желео да буде “невидљив”, анониман, поклоне је у домове остављао кроз прозоре и оџаке. Све што се данас приписује Деда Мразу, то је некада радио Свети Никола. Постоји легенда да је Свети Никола убацујући златнике, један убацио у чарапу која се сушила поред огњишта. На основу тих предања настале су лепе бајке за децу. Свети Никола, као Божић Бата је зачетник даривања, а касније, у западном свету је ту улогу добио и Деда Мраз – каже Снежана Шапоњић Ашанин.
Н. Р.
