ПРОФЕСОР ДР МИЛАДИН ШЕВАРЛИЋ, ДОБИТНИК СПЕЦИЈАЛНЕ НАГРАДЕ ФОРУМА ПРИВРЕДНИКА ЧАЧКА ЗА ДОПРИНОС РАЗВОЈУ СЕЛА И ПОЉОПРИВРЕДЕ
„Од сеоског детета из сиромашне сељачко-радничке породице, од берача поврћа у некадашњем „Хидропродукту“ и окопавања садница топола у шумском расаднику у Коњевићима током школских распуста да би зарадио за књиге, обућу и одећу, преко разношења млека по становима на Новом Београду у току прве године студија (док нисам у другој години добио универзитетску стипендију), завршио сам студије, магистратуру, докторат наука и постао редовни професор и шеф катедре на агроекономији Пољопривредног факултета у Београду и почасни професор Волгоградског државног аграрног универзитета у Русији. Искуства у сарадњи са другима, од потпредседника Факултетског одбора студената и одборника у Скупштини града, била су ми корисна и за активности нестраначког народног посланика од 2016. до 2020. године. Поштујући гесло „Човек живи док ради!“ – и данас радим на газдинству у Прељини, а волонтерски сам и председник Савеза пољопривредних инжењера и техничара Србије, најстарије научно-стручне организације у области пољопривреде, прехрамбене индустрије и руралног развоја, који је правни следбеник Друштва за пољску привреду, основаног 1868. године! У Прељини су ми „корени“ и ту ћу бити сахрањен, као седма генарација Шеварлића на истом гробљу!“
Овако је прокоментарисао своју, иначе, богату радну биографију професор др Миладин Шеварлић, који је недавно одликован још једним признањем, Специјалном наградом Форума привредника Чачка за допринос развоју села и пољопривреде, што је био и повод за интервју.
ИСКРЕНО И УПОРНО ЗАЛАГАЊЕ УВЕК НАИЛАЗИ НА РАЗУМЕВАЊЕ И ПРИЗНАЊА
– И поред Исусове или по Вуку Караџићу народне изреке „Нико није пророк (први) у свом селу“, ја сам веома почаствован са два изузетно значајна признања из мог родног Чачка. Прво је једногласно прихватање свих одборника Скупштине града Чачка предлога моје Декларације против ГМО (2013. године), која је већ сутрадан једногласно прихваћена и од Савеза пчеларских организација Србије, као најбоље струковне организације у агробизнис сектору Србије, а кроз три дана и од Друштва српских домаћина, као национално најодговорније друштвене организације за положај све мањег броја домаћина у пољопривреди и на селу. Друго признање, Специјална награда за допринос развоју села и пољопривреде, додељена ми је 9. маја, у Хотелу „Ливаде“, у мојој Прељини, на осамдесету годишњицу Победе над фашизмом и на Дан оснивања Форума привредника Чачка. Ова награда ми је посебно драга, јер су привредници проценили да моје вишедеценијске активности на пољу посленика у пољопривреди (која је у све тежем економском положају) и житеља села (којих је све мање и која су инфраструктурно веома запостављена) заслужују њихово признање! То указује да када се стално, искрено и упорно залажете за национално значајна питања, увек наилазите на разумевање и признања и привредника и локалних институција, чији су представници „ближи“ народу.
Поред ове награде, добитник сте многих престижних признања. Колико су награде важне, као подстицај и вредновање нечијег рада?
– Да, у току мојих, више од шест деценија друштвених, стручних и научних активности добио сам већи број националних и међународних признања, међу којима бих посебно истакао четири национална и међународна признања. Прво је Вукова награда, најзначајније национално признање за допринос науци, образовању и култури у Србији и свесрпском културном простору у свету (2012), којој је претходила „Златна значка“ Културно-просветне заједнице Србије (2008). Друго је Почасни професор Волгоградског државног аграрног универзитета (2012), које је у свим земљама највеће међународно универзитетско признање, а претходила му је наша међусобна петогодишња научна и педагошка сарадња. Треће је највеће национално струковно признање Почасни председник Друштва аграрних економиста Србије (2023), које ми је указано једногласном одлуком свих чланова Скупштине ДАЕС, и то седам година после мог дугогодишњег обављања функције председника ДАЕС-а. Четврто, највеће признање у области органске пољопривреде и оспоравања „предности“ ГМО које ми је на научном скупу у Београду уручила међународно призната др Вандана Шива – Херој борбе против ГМО у Србији (2017). Том признању су претходиле дугогодишње активности против ГМО у Србији, за које сам добио више националних признања. Свима саветујем да не раде за признања, већ због своје посвећености послу којим се баве, а награде ће пре или касније доћи ако сте успешни и признати од струке или друштва. Посебно желим да истакнем да су моје награде и признања, не само резултат мојих активности, већ и заслуга мојих наставника и професора у Гимназији и на факултету и, посебно, ментора мог магистарског рада и дисертације, као и познанства са колегама који су у одређеним периодима мог живота били успешнији од мене. „Крао“ сам гледајући како раде добри домаћини и искуснији стручњаци у Србији и, нарочито, у свету!
„ЗЕМЉИШТЕ ЈЕ МАЈКА СВИХ СТВАРИ“
Својим вишедеценијским радом се залажете за развој села и пољопривреде. Како оцењујете ситуацију у српским селима и пољопривреди?
– Пописом становника, домаћинстава и станова у 1981. години, у Србији су последњи пут пописане три категорије насеља: градска, мешовита (варошице) и сеоска! У свим осталим пописима (1991, 2002, 2011. и 2022. године) званично постоје подаци само за градска и (за)остала насеља. То значи да ми de jure и званично немамо више ниједно село!? У целој СФРЈ имали смо 1961, само 80 насеља са мање од 100 становника, а данас у „остатку од Србије“ (без података за КиМ) имамо око 1.700 насеља са мање од 100 становника и тенденцијом да, због старосне структуре, у следећем попису, 2031. године, већина њих буде са мање од 50 становника!?
Наметање совјетског модела колективизације (1945-1953), уместо наших традиционалних земљорадничко-кредитних и набавно-продајних задруга и 80-годишња деаграризација због послератне индустријализације, послератног обавезног откупа изнад производних могућности породичних газдинстава, конфискација и национализација изнад два пута смањиваног земљишног максимума српским домаћинима (1945. и 1953), пљачкање имовине створене радом задругара и задруга, као организација приватних власника, при њиховом преузимању од државних/друштвених пољопривредних комбината, Закон о „враћању земље сељацима“ (1991), распад СФРЈ и губитак тржишта од 22 милиона потрошача, плус милиони страних туриста на Јадрану, бањама, језерима и планинама; партиокрадска приватизација пољопривредних комбината без претходног деобног биланса и враћања имовине задругама, експропријација пољопривредног земљишта за насеља, путеве, пруге и индустријске зоне – на основу резултата пописне документације, објављене у мојој студији „Пољопривредно земљиште у РС“ (2015) указује да је у периоду од 1961. до 2012. године, у Војводини и централној Србији „нестало“ 1,5 милиона хектара пољопривредног земљишта, на коме смо могли производити храну и извозити за 7,5 милиона потрошача у свету…
Кинеска изрека од пре шест миленијума указује да је „земљиште мајка свих ствари“, а православни свештеници приликом сваког опела поручују нам „од земље си створен, у земљу ћеш се претворити“. Али, то нема ко да чује!? Примера ради: за један цм ораничног слоја да би се створио у природи потребно је 1.000 до 10.000 година, односно за ратарство (30 цм) нам је потребно да чекамо 30.000 до 300.000 година, а за воћарство и виноградарство (100 цм) од 100.000 до 1.000.000 година. С обзиром да је просечан животни век код нас око 75 година, то значи да ће ново земљиште за ратарство дочекати наши наследници од четиристоте до 4.000. генерације, а за воћарство и виноградарство тек наследници од 1.333. до 13.333. генерације, а ми смо сви деца наших 16 генерација предака, од првог (отац и мајка), до 16. колена (бели орао и бела пчела)!
Колико могу да помогну мере аграрне политике?
– Мере аграрне и руралне политике нису чак ни „девета рупа“ у буџету Србије и углавном су погодне за богатија газдинства (IPARD фондови), или се деле по систему „ураниловке“ – свима по 18.000 РСД/ха без обзира на квалитет земљишта, а требало би према природном потенцијалу, да само најсиромашнија земљишта 7. и 8. класе добијају тај износ, а остала сукцесивно мање, или, ако се за прву класу даје 18.000, за 7. и 8. класу субвенције по хектару би морале бити четири пута веће, односно 76.000 РСД/ха! Тако субвенције са „ураниловком“ по хектару, уместо да надомешћују разлике у природној плодности земљишта, све више фаворизују власнике плоднијег и економски „потапају“ власнике сиромашнијег земљишта!?
Шта бисте саветовали пољопривредним произвођачима, а посебно младима који су остали да живе на сеоским домаћинствима?
– Пољопривредницима саветујем ако се баве биљном производњом да гаје житарице и уљарице ако гаје и стоку, преко које ће те производе „прерадити“, или да гаје профитабилније врсте поврћа и воћа, посебно у пластеницима (поврће, диње, малине и јагоде). Младима саветујем да се удружују у задруге, да буше дубинске бунаре ако немају у близини реке и да набављају и заједнички користе савременију механизацију, као и да се оспособљавају за коришћење робота за мужу крава и дронова за прскање воћњака, винограда и свих њивских усева. И да сваке године посећују сајмове и зимске школе које организују саветодовне или друге службе! Свим пољопривредницима посебно препоручујем да конкуришу, удружени у задруге, за изградњу хладњача или линија за лиофилизацију, силоса и подних складишта, свих врста прерађивачких капацитета и садржаја за сеоски туризам!
Нела Радичевић
Фото: Архива саговорника и З. Ј.
АУТОР БРОЈНИХ НАУЧНИХ И СТРУЧНИХ РАДОВА
Професор др Миладин М. Шеварлић, самостално и у сарадњи са другим ауторима, објавио је око 300 научних и стручних радова у земљи и иностранству из области пољопривреде, прехрамбене индустрије, задругарства и села. Учествовао је у реализацији осам међународних пројеката и 18 националних, по конкурсима ресорног Mинистарства за науку, и већег броја комерцијалних пројеката и студија. Одржао је више од 300 предавања у Србији и пет предавања по позиву у иностранству. Може се похвалити са око 3.000 ауторских чланака, уводника, интервјуа и изјава у часописима и дневној штампи, бројним наступима у ТВ и радио емисијама о пољопривреди, задругарству и селу. Дугогодишњи је члан Удружења Чачана у Београду и дародавац слика аутора Мирослава Радовића из Београда Парохијском дому Цркве Светих Јоакима и Ане и Основној школи у Прељини, Гимназији и Народном музеју у Чачку.
