Почеле су да раде истог дана, 1. септембра 1985. у Основној школи „Вук Караџић“. Иако имају импресиван радни стаж, још увек су у учионици. Прихватиле су и нову генерацију првака…
Прва радна искуства учитељице Зорица Милошевић и Мирјана Куртић стицеле су у Основној школи „Вук Караџић“. Ту су остале до данас. Пре тога су кратко замењивале колеге у другим школа, али је засигурно „Вук” остао њихова прва и једина школа. Још као младе учитељице, ушле су у одељења са великим бројем ђака.
– Прихватила сам разред у коме је било 37 ученика. Сећам се, 1/7 одељење. Ја млада, старија од њих 15 година, али су ме слушали. Није било проблема, иако их је било много више него сада. Деца су била врло послушна – каже Мирјана Куртић.
Прошле јесени састала се са првом генерацијом ученика. Нису сви могли да дођу, пошто поједини живе и раде у иностраству. Ипак, они који су били ту, учинили су тај сусрет незаборавним. Успела је да дође и једна Мирјанина ученица која је лекар у Шведској.
– Исто сам у првој генерацији имала 37 ученика. Касније је дошло још двоје, тако да је четврти разред завршило 39 деце. И оно су били врло радни и послушни. Важно је и родитељи науче децу да слушају, онда учитељи немају много проблема – слично је и искуство учитељице Зорице.
Пре доласка у „Вук Караџић“, Зорица је једно време радила у основним школама „Драгиша Мишовић“, „Ратко Митровић“ и „Танаско Рајић“, а Мирјана у „Светом Сави“. Како ту нису остале дуже, било је немогуће добро упознати све ученике и колеге и потпуно осетити живот просветног радника. У истој школи нашле су се 1. септембра 1985. године. Сећају се учитељице и да их је тада примио директор Радоје Лазић. Зорици је и предавао техничко образовање, пошто је и она учила у „Вуку”. Вратила се тамо где је научила прва слова и бројке…
За разлику од Зорице, која је рођена Чачанка, Мирјана је одрасла у Грачацу у Хрватској. Педагошку академију је завршила у оближњем Госпићу, била је огранак Ријечког универзитета. У наш град је довела удаја. Обе учитељице су завршиле и факултет и стекле звање професорки разредне наставе. Зорица је прва генерација Учитељског факултета у Ужицу. Упоредо са дипломама, стицале су искуства у учионици, са малим – великим људима.
– Имала сам врло успешне ђаке. Многи од њих су данас постали признати и познати у професијама у којима се баве. Али, оно, што ми је најдраже, деца која и нису била најбољи ђаци, постали су добри људи, што је најважније – сматра учитељица Мирјана.
У младости и касније, Мирјана се активније бавила спортом. Желела је да студира Факултет физичке културе, али пошто јој је најближи био у Осијеку, превагнула је Педагошка академија.
– Стално се играм са децом и сматрам да, док то будем могла, моћи ћу да радим. Моја претпрошла генерација освојила је друго место на „Спортским играма младих“, на Злтибору… – сећа Мирјана појединих успеха својих ђака.
За 41. годину радног стажа, Зорица је учила и шест ђака генерације. У генерацији која се уписала у школу 2013/14.било је деветоро математичара који су се пласирали на такмичењима од школског до окружног. И ту нису стали, наставили су да нужу успехе и у даљем школовању.
Навеле су учитељице више својих добрих ђака, сада успешних професионалаца. Али, без обзира на њихове успехе, свака генерација је доносила нешто ново, другачије, понекад и непредвидиво. Били су то и изазови за њихове учитељице које су у септембру примиле 11. генерацију првака.
– Иако сам некада имала и десеторо деце више у одељењу, чини ми се да је било лакше радити. Данашњим генерацијама је доста опала пажња, једва издрже тих 45 минута. И не слушају сви подједнако учитељице, све зависи од тога како се понашају код куће. Ако они воде главну реч, исто покушавају и у школи – искуство је учитељице Мирјане. Скоро истоветан је и утисак њене колегенице Зорице:
– У почетку је приметна и разлика у зрелости између деце рођене почетком, средином или крајем године. Изједначе се тек, негде у старијим разредима.
Генерацију првака које су примиле у септембру прошле године, учитељице неће извести до четвртог разреда. Зорица ће требало да буде пензионисна 2027. а Мирјана 2028. године.
Без обзира на осцилације и промене које су сваке генерације доносиле, што је најважније, њих две би поново изабрале исто занимање. Мирајана и у породици има наследнике. Њен син предаје у једној чачанској средњој школи стручне предмете, снаја је професор немачког језика, а ћерка је одабрала занимање које није подударно са просветом.
У другом професионалном правцу је отишла и ћерка Зорице Милошевић. Када говоримо о породичним наслеђима, обе су училе родитеље и децу, тетке, ујаке, сестриће, браћу и сестру. Такве генерације су увек велика радост за просветне раднике.
– Учитељица поново! – сагласне су.
Такође, да могу да бирају, радиле би у истој школи. Хтеле су и да похвале Актив учитеља коме припадају и да захвале колегама за изузетну сарадњу. За радни стаж, који не оствари многа жена у било којој професији, Мирјани и Зорици је на прослави Савиндана припала монографија, посвећена Основној школи „Вук Караџић“.
