Опет је на Светог Трифуна оживела „душа“ наших винограда, јер због доброг рода, верује се, најбоље је лозе орезати и засаде уредити баш на празник овог православног свеца који се сматра заштитником виноградара. Некада је чачански крај имао надалеко познате винограде, али су од 30-их година прошлог века почели да одумиру. Трагови су остали, јер бар по једна вињага била је чувар сваке сеоске, па и градске куће и окућнице. Винова лоза је била и остала украс дворишта, нудећи лепу хладовину, под којом су се увек сачекивали гости, а у неродне и ратне године добро би дошао сваки грозд, па и онај под првим снеговима. Кроз кратки серијал желимо да подсетимо на богату историју виноградарства у овим крајевима, али и да донесемо приче о новим засадима винове лозе и виноградарима.
У последњих десетак година све је више оних који се враћају виновој лози. Подижу се нови засади у селима која су у прошлости била позната по виноградима и добром вину, о чему сведочи и то да је свака богатија кућа имала вински подрум, посебно украшаван и негован, баш као и виногради. Ниче лоза и на новим локацијама. Поред оних који су виноградарство схватили као хоби, показало се добро за телесно и душевно здравље, неки воћари у виновој лози виде нову шансу домаће пољопривреде. Томе су сигурно допринеле климатске промене, јер су лета, па и зиме, све топлији, што погодује грожђу. Прошло лето за већину усева било је, како кажу пољопривредници, да се никад не понови. Али, нема смокве ни лозе која није била окићена пребогатим родом. И, чини се, никад нису биле слађе ове воћке.
„ВИНО ЈЕЛИЧКО, КИЛО ВЕЛИЧКО“
О традицији виноградарства у чачанском крају сведоче бројни документи, називи места, стари надгробни споменици и крајпуташи на којима је уклесани грозд био чест детаљ. Сачуван је траг и у старој пословици „Вино јеличко, кило величко“, другим речима, много муке и труда потребно је за то једно „кило“.
Највише винограда је било на падинама планине Јелице. Сва села, од Бањице до Драгачева, била су прошарана виноградима, а пропланци свих околних планина у јесен су се рудела од богатог рода грожђа. Помињу се виногради подно Јелице и у епској поезији, оној о времену славних Немањића. У песми Бан Милутин и Дука Херцеговац, пред одлазак у бој у Бугарску за „Српског силна цар-Стевана“ (битка на Велбужду 1330. године), Бан Милутин говори својој љуби Иконији: …“Копај мене девет винограда/ У Бањици и у Атеници,/ У Лозници и у Паковраћу;“…
Виноградарством су се мештани чачанских села бавили и за време османског ропства. Према турским деферима (пописима становништва) из 15. и 16. века, покорена раја плаћала је и порез на вино (у медрима). О развијеном виноградарству говоре и подаци о количини вина коју су предавали због пореза. Помиње их и Евлија Челебија, турски путописац из 17. века: „Варош (Чачак) украшена је виноградима и баштама, са ограђеним бостанима“…
ЗЛАТНА МЕДАЉА У ПАРИЗУ ВИНУ ИЗ ЈЕЖЕВИЦЕ
Винарија јежевачког свештеника Вићентија Поповића имала је златом оцењено вино на Међународној изложби у Паризу, још почетком 20. века!
У „Записима о Паковраћу“ Томислав Ћосић, родом из овог села, које је новинарка „Чачанског гласа“ Емилија Вишњић приредила 2014, прибележио је:
„Побржје целог села у прошлости је било начичкано виноградима, које су украшавале омање дрвене зграде, зване подрумчићи. У њима се остављао виноградарски прибор, а могли су послужити и као уточиште у случају временских непогода. Виногради су, иначе, били уситњени, обично нису прелазили површину од 20 ари. Неколико власника би се удруживало у раду, а песма радника орила се кроз цело село. У позну јесен чобани су своја стада истеривали у винограде и на оближње пропланке и играли се клиса и машке, буџе и других данас заборављених игара. Пастири су завиривали између гиџа, тражећи ситне гроздове заостале након бербе, да се засладе после игре. У старим виноградима најчешће сорте су биле каменичарка, црно грожђе од којег се добијало вино високих малигана, и тамњаника, слатка и миришљава“…
КАМЕНИЧАРКА И ТАМЊАНИКА
Каменичарку, која је, заправо, „прокупац“, звали су у чачанском крају и „рскавац“, а како нам је својевремно испричао Војкан Церић, велики заљубљеник у вина, Јеличко виногорје било је посебно.
– Вина из Србије су била надалеко цењена. Све то је стало 1945. када су мале винарије замрле, а све преузели велики комбинати. Последњу деценију-две има помака, али још нисмо достигли осмину засада винове лозе, па се грожђе увози. Зато треба, барем похвалама, подржати млађе винаре, а има их све више – рекао је Војкан Церић у причи „Чачанског гласа“ о његовој Галерији вина.
Ипак, још пре послератних година многе засаде је уништила болест филоксера, коју изазива инсект донет у европске, па и српске винограде из Америке у другој половини 19. века. Може да се храни на листу и корену винове лозе и у кратком времену доводи до пропадања целе биљке. Тако су у великој мери опустошени виногради на обронцима Јелице и у другим деловима Чачка.
Причу о томе налазимо у „Чачанском гласу“ из 1934. године (бр. 26, потпис Љуб. М. Ћосић), у тексту „О Јеличком виноградарству“, у коме се наводи да све племените сорте лозе које се гаје у Јеличком брду, а у реону среза трнавског, манифестују своје одлике:
– То је стога што овоме срезу припада цело готово јеличко брдо, са природним факторима за успевање винове лозе, као клима, надморска висина, количина талога, јачина зиме, физичке и хемијске особине земље, као и начин гајења… У јеличком брду постојали су и гајили су се виногради на домаћој лози још за време владавине Краља Милутина па су пропали од филоксере, а сада су у Јеличком брду подигнути виногради на америчкој подлози, који се данас врло добро гаје и дају релативно добре приходе виноградима. Први подигнути виногради у Јеличком брду на америчкој подлози су још пре 35-40 година и сада су се почели поново прериљавати и поново обнављати… – наводи се у тексту уз детаљан опис услова гајења и разлога зашто су јеличка вина постала „танка“.
Весна Тртовић
„ТРАЖИМ БОЈУ ЗА СВОЈЕ НЕБО“
„У опанцима храст,
Каишеви од пузавица.
Корачај, шумо, мушки. Руши.
Кад умре сељак: никне чокот јак,
Пролиста, па запевуши.
Кад умре сељак,
Не могу да замислим:
Празне очи. Мртва шака.
Верујем: сви су виногради
Душе умрлих сељака.
Идем да потражим боју за своје небо.“
(Бранко В. Радичевић, из збирке „Земља“),
