СВЕТ ЕГЗАКТНЕ АРХИТЕКТУРЕ И ТРЕПЕРАВОГ, ЕМОТИВНОГ АКВАРЕЛА
– Ова изложба окупља радове, који не само да бележе облике и пропорције, већ прате дух градитељства које је вековима обликовало села и градове, цркве и манастире, само ткање нашег културног пејзажа. Стара архитектура није тек сведочанство историје, она је жива матрица знања, мерила људске мере и простора. У камену и дрвету, у пропорцијама портала и миру фресака, препознајемо континуитет, који повезује градитеља и верника, мајстора и заједницу, световно и духовно – рекла је библитекарка Душица Брковић, на отварању изложбе акварела и цртежа, под називом „Траговима архитектуре“, аутора архитекте Зорана Кузмановића, нагласивши да је реч о несвакидашњем дијалогу два света, који се непрестано прожимају – света егзактне архитектуре и треперавог, емотивног акварела.
ДУХ ВРЕМЕНА, ПАТИНА ТРАЈАЊА…
Изложба радова „Траговима архитектуре“ Зорана Кузмановића, посвећена старој српској градској и сеоској архитектури, црквама и манастирима у техници акварела, не тежи носталгичном погледу уназад, већ читању прошлог као присутног, трагању за оним што је архитектура увек била, за изразом идентитета, средиштем заједништва и мостом између земље и неба.
– И баш зато, у модерном простору Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“ ова изложба добија посебан значај. Док нас савремено здање опомиње на то где смо данас, ови акварели представљају тихи путоказ ка прошлости – јер, права архитектура, баш као и добра књига, чува наше духовно и културно наслеђе. Изложба „Траговима архитектуре“ није само документарни запис о нашем градитељском наслеђу. То је покушај да се флуидном техником акварела ухвати оно што је у камену и дрвету често неухватљиво: дух времена, патина трајања и нераскидива веза између човека и простора који насељава. Било да је реч о монументалности средњовековног сликарства или сведеној лепоти народног градитељства, ови радови нас подсећају да архитектура није само збир зидова, већ жива историја која дише кроз боју и светлост – истакла је библиотекарка Душица Брковић, на отварању изложбе архитекте Зорана Кузмановића, у Галерији Градске библиотеке, у понедељак, 20. априла.
ИЗМЕЂУ ТРАЈНОГ И ПРОЛАЗНОГ – ПОЕТСКА ТЕНЗИЈА СЛИКАРСТВА
Чачанска сликарка и уредница Ликовног програма Културног центра Весна Петровић, подсетила је да је ово трећа самостална изложба Кузмановића у нашем граду.
– Први пут смо се сусрели са његовим радом 2018. године у Ликовном салону, а потом и 2023. на средњем холу Културног центра. Већ тада се видело његово умеће и истрајност у уметничком сликарском раду, без обзира на формално образовање инжењера архитектуре. Успешно савладава све замке акварела, као веома захтевне ликовне дисциплине, јер ту грешке нема, ако се погреши цео процес креће из почетка. Архитектура акварела Зорана Кузмановића не појављује се као чврста и непроменљива структура, већ као готово нестваран запис простора и времена. И то је принцип који се појављује и на његовим цртежима. У неким радовима архитектура престаје да буде пука конструкција, она постаје носилац сећања, емоција и пролазности – рекла је Весна Петровић, напомињући да се у новијим Кузмановићевим радовима појављују мотиви пејзажа, мртве природе и слично.
Како је нагласила, његова транспарентност и непредвидљивост омогућавају да чврсте форме архитектуре омекшају, да се границе разлију и да се простор отвори ка светлости и ваздуху.
– Боја не испуњава контуре, већ их сугерише, волумен се не гради масом, већ односима тонова и празнина. Кузмановићев приступ архитектури може се посматрати и као својеврсна медитација у пролазности. Стабилне грађевине, симболи трајања, у његовим акварелима добијају ефермени карактер, као да су подложни времену, атмосфери и погледу који их посматра. У том парадоксу, између трајног и пролазног, лежи посебна поетска тензија његовог сликарства. Архитектура се овде не гледа само очима, већ се доживљава као простор унутрашњег кретања, као место где се спољашњи свет сусреће са личним искуством – истакла је Весна Петровић.
Отварање изложбе увеличао је Уметнички ансамбл „Деца Граца“, под вођством Јулијане Протић, који је основан у јануару 2024. године, са идејом да подржи и афирмише таленте које ови млади људи исказују кроз рецитовање, плес, глуму, вокално и инструментално извођење. „Наш Уметнички ансамбл је са радошћу учествовао у отварању ове изузетне и занимљиве изложбе на којој су представљени радови архитекте Зорана Кузмановића, од старих сеоских и градских детаља, до наших манастира попут Студенице, Сопоћана, Милешеве“, изјавила је Јулијана Протић.
Изложба „Траговима архитектуре“ биће отворена до 7. маја.
Нела Радичевић
СТРУКА И ЉУБАВ
– Ликовним радом се бавим још из времена студија, захваљујући појединим професорима, поготову ликовног и старе архитектуре. Ова изложба је резултат моје струке и љубави према старој архитектури. Чачак, овај крај, Шумадија, богати су старом архитектуром. Последњих година организујем изложбе на ову тему и трудио сам се да детаље прикажем што верније, како на градској и сеоској архитектури, тако и на манастирима и црквама. Највише волим детаље старе сеоске архитектуре који су изванредни, фрапантни у поређењу са данашњом архитектуром која је мрачна, тамна, стакло и бетон. Цркве и манастире није много захтевно и тешко радити, јер се тиме дуго бавим, углавном, зависи од детаља на њима – изјавио је за медије Зоран Кузмановић.
Кузмановић је рођен у Београду, 1955. године, где је завршио средњу школу и Архитектонски факултет. Сликарством (акварелом и цртежом) се активније бави од студија архитектуре, од 1980. године. Члан је ЛК „Ђуро Салај“ од 1992. и Удружења ликовних стваралаца „Милена Павловић Барили“ из Пожаревца од 2024. На Београдском салону је 2009. године добио Специјалну повељу за цртеж. Добитник је треће награде на „Мајским сусретима“ СЦГ 2003. и 2015. у организацији ЛК „Ђуро Салај“ за акварел. Учесник је пет београдских салона у периоду од 2006. до 2014. године. Такође, добитник је треће награде на жирираној изложби „Зима“ у „Академији 28“ 2015. године, као и прве награде на „Мајским сусретима“ 2018. Учесник је четири интернационална бијенала акварела и пет Београдских салона.
