СУРОВА ЛЕПОТА КАЊОНА СРПСКОГ „КОЛОРАДА“
Видиковац „Молитва“ који гледа на јединствене меандре Увца један је од најлепших у Србији, не само због природних лепота и белоглавих супова, који, попут небеских стражара, круже над кањоном. Свако ко једном закорачи на стене, у исти мах сурове и лепе као читав тај крај, осети потребу да заћути, помоли се и захвали свом Богу. Кажемо свом, јер овде долазе људи из свих крајева света, разних вера и адета, како би то у овом пештерском крају рекли. Језици разних народа се ту мешају са струјама ветрова којима језде птице огромних крила. Тако је било и протеклог викенда када смо посетили „Молитву“, која се налази на територији сјеничког села Урсуле. Мало људи зна да и тај видиковац, као и све око њега, већ генерацијама припада породици Муховић.
Увек расположени за разговор, седамдесетдвогодишњи Бајро и врсница му и супруга Нафија, уз осмех кажу да је све около, осим воде у Увцу, Бајрова ђедовина. Он је трећа генерација породице Муховић која се доселила из Бара у Црној Гори. Нафија је пореклом из села, јер, како каже, раније жене нису ишле да се школују, већ чим узмогну, или за овце или за разбој.
Њих двоје, срођени са пределом од како знају за себе, приповедају нам о кањону, „Молитви“, птицама и стенама, биљу, људима који су долазили или само пролазили… Свака реч је попут беседе, а у своје приче уплићу предања, верно као да су им били сведоци.
– Сјеница је била чувена само по `ладноћи. Али, откако се прочуло за меандре, пореде нас са Колорадом. Меандри су ту од како је свјета и вјека. Док је била само ријека Увац, били су и пространији, било је и око 80 метара дубине. Од када су половином седамдесетих направили брану и језеро, они су се сузили. Сад је ово Специјални резерват природе I категорије. Око 15 километара језера припада Новој Вароши, а ресто је сјенички. И раније су људи долазили да виде кањон, али у последњих тридесетак година много их је више. Прошло ми је ко зна колико народа кроз очи и кроз главу – живо описује Бајро, а његова жена Нафија напомиње да је пре короне највише било Кинеза:
– Кад су они на видиковцу, нека сто људи чека, они се не склањају док је њима воља.
ЗА ПРАЗНИКЕ КАО НА ВАШАРУ
Нарочито је много људи за време пролећних и летњих празника – за Васкрс, Први мај, Петровдан, Алиђевдан (како у том крају зову Илиндан).
– За Алиђун да дођете, буде кола све до на врх „Молитве“ – каже Нафија и показује руком на брдо наспрам њихове куће, које је, такође, њихово. Чувени је вашар за Петровдан, а Нафија каже да Радмила Каталина, познатија као Кети, председница београдског „Излетника“, за сваки вашар доводи своју екипу… Фотограф Бркић (Бранислав) долазио је и по три пута годишње да би сликао, доводио и своје пријатеље, па је фотографија Бајра доспела до Далеког истока. Често, као ономад, у близини видиковца буду и кампери. И никада, ни са ким од тих бројних посетилаца, изричит је Бајро, није имао ружну реч. Чак је “чобаницом“ оградио и део где пасу њихове краве, да не би досађивале људима. За пут од око километар дужине који иде кроз њихово имање није тражио ни динар надокнаде. Сам је направио капију и уредио место на коме излетници могу да паркирају аутомобиле.
Како објашњавају Муховићи, „Молитва“ је, заправо, назив брда напрам кућа, они не знају због чега се тако одвајкада зове.
– Тамо гдје је тај крш некад се звало Раме. Једном приликом су дошли неки људи и питали ме за „Молитву“. И не знајући да су то име дали и видиковцу, упутио сам их на брдо, па су се вратили. Тек кад смо разјаснили, повео сам их на видиковац – објашњава Бајро.
КАД ЗАВЕЈЕ САМО СЕ ВИДИ НЕБО. И ПОНЕКИ БЕЛОГЛАВИ СУП
Село Урсуле је на 1.247 метара надморске висине. Кад снег завеје зими, а овде она траје и по шест месеци, осим супова слабо ко пролази и долази, посебно после короне. Прошле године у јануару падала је температура и до -25 степени. Било је зима и много хладнијих, када су мерили и -38!
– Највећи сњег је био 2012, око 2,20 метара на нормали! Само видиш небо изнад и понеког супа кад се дигне у висине. Али, ни зими нема не можеш из куће, него мораш, да намириш стоку! Мораш прво да окидаш сњег од куће до штале, до сјена… И сваки дан једно те исто! Задње двије, три зиме и није било великих сњегова. А и кад пада као пластика је. Направим грудву и запалим је упаљачем! Зато и нема влаге. А онда заређале и суше, па нема одшта да се напуни Увац, ни да се земља натопи – прича Бајро.
ЗЛАТО ПРОКЛЕТЕ ЈЕРИНЕ
Напомиње га Нафија да исприча причу о Градини, коју су походили многи у потрази за златом, које, наводно, у гомилама крије Јеринин град у комплексу Молитва.
– Ту, на том полуострву у самом кањону, Јерина је дошла да сазида град. И запослила је све, једино је црни орао (крсташ) одбио послушност. Она га је казнила да уз међудновицу (у августу, кад је највећа врућина) не може да пије воду три седмице. Тад би се диз`о у небо и само кивћо. Имало је и тих орлова овде на Увцу доскора, то је истина жива. Јерину су протерали, а та прича о њеном злату остала. И сад су потрчали многи, долазе са неким мапама и чудима да траже то благо – приповеда Бајро.
Дужина меандра са видиковцем „Молитва“, ваздушном линијом, је 1.750 метара. Осим овог, постоји више група меандара, најпознатији је управо Јеринин град, који чини целину заједно са Равним кршем, Голубњаком, Леденом и Ушачком пећином, посебно интересантним истраживачима…
Хвале Муховићи своје „прве комшије“, белоглаве супове, иако са висине гледају како се људи муче на земљи, смејући се примећује Бајро и додаје да их је сад око 750 у кањону.
– Он је овдје староседиоц. Лијепо га је видјети, мислиш ближи си небу. Никаква штеточина није, већ добро нам чини, чистач је природе. Припитомили су се, па, чини се, позирају кад овај народ дође. Али, бојим се оћераће их ова бука од чамаца по Увцу. Једном, кад је неки хеликоптер ниско летио, троје је угинуло – присећа се наш домаћин.
Говоре нам и о планинском биљу необичних имена, попут, зликовца, магарећег трна, познатијих чуваркуће и клеке, које овде многи сакупљају. Али, није му за то мило, јер има и оних који биље носе у џаковима, не питајући чије је и да ли могу на туђем.
– Иве траве је било на све стране крша. Кажу: „Ива од мртвог прави жива“! А сад је не можеш наћи, само на оним доље стрминама – каже Бајро.
Сам пут од Чачка до овог дела Србије води кроз лепе пределе. Од Ивањице до Урсула могу се видети безбројна „крда“ бреза, чија бела, витка стабла надвисују клеке, па и јеле. У ове априлске дане и овде је све у бехару, иако су јутра са добром сланом, а у даљини се на Јадовнику још назире снег. Са видиковца се надалеко види, све до Проклетија и Дурмитора, па и даље.
Није случајно „Молитва“ одабрала Бајра и његову Нафију, који живе у кући на пар стотина метара понад видиковца. Пред њиховим домом многи застану, а њих двоје, једини становници у том делу села, спремни су да приме сваког добронамерника, понуде их са оним што имају. Зна Нафија за ноћ да испече и више од десет пита, ако се најави већа група. И да изнесе и по неколико кофа киселог млека. А оне који знају да слушају, подсете на лепоту једноставног, мирног живота, складног и са свим оним што је постојало и што ће трајати ко зна колико после њих.
Весна Тртовић
Фото: Марија Мићовић и В. Т.
ВЕРЕНИЧКИ ПРСТЕН НА НАЈЛЕПШЕМ ВИДИКОВЦУ
Дарко Борисављевић је прошле недеље одабрао „Молитву“ да ту запроси своју Бојану (Поледицу). Да се не ради о „сценарију“, говориле су и сузе радоснице младе Бојане, која је прво једва чујно, а онда гласно изговорила „Да!“. Како је рекла, није ни слутила да ће најлепшу понуду добити на „Молитви“, која за њу има посебан значај, јер је то била и прва станица у њеној, сада већ лепој, планинарској бележници. Свог фудбалера Дарка је сада први пут довела она, да би видео ову лепоту. Дошли су из оближње Ивањице да прошетају и буду мало у природи, али је Дарко већ био припремио прстен. Бојана је одмах добила и букет љубичица, који је пружила непозната жена, али је Дарко отрчао да донесе и букет који је пре силаска на видиковац неким чудом успео да сакрије.
НАДАЛЕКО ЧУВЕНИ СИР И МЕД
Још Бајра и Нафију носи рад, иако некада није лако. Могли би и без стоке, али, опет, не могу је се одрећи због народа, јер за њихов сир и мед долазе са свих страна света. Највећа му је плата, каже Бајро, кад се сваки човек на одласку поздрави и кад оде задовољан. За свакога су капије отворене, да се послужи, проба сир и мед. Онај ко једном дође, свраћа увек, кад год је у том крају.
СВЕ СЕ СТИЗАЛО…
Богати су Бајро и Нафија, и сами то кажу. Сва три сина живе у Немачкој, једна ћерка је у Сјеници, а друга у Сарајеву. Од њих седморо унучади, најстаријем је 19 година. „Сви здрави, прави, фала Богу“, казују они. У штали им краве, овце и јагњад. Некада, док је породица била на окупу, било је и до тридесетак говеда и око сто оваца. Све около је била паша, готово да није било клека. И увек су имали по два коња, јер се све радило ручно. Бајров отац имао је за пчеле вршкаре-трмке, исплетене од витког прућа.. Брине се сад и његов син о четрдесетак кошница.
– Од стоке смо живели, од тога смо ђецу школовали, у војску спремали, женили, свадбе правили… Све је могло да се стигне и уради, народ био весео, летјели једни за друге, помагали. Раније је све било лако држати и било је здраво. А сада све хоће прскање, препарате, лекове. Тешко да сад може да опстане иксан, а не биљка и пчела – примећује Бајро.
Једино се рад народа морао одрећи коња, које су туристи хранили шећером, а онда, кад им досаде, знали би да их и ударе. Наравно, ни коњ не трпи све, па је било незгода, тако да их је на крају, каже уз жаљење, морао продати.
