МИРКО ВУЈАШЕВИЋ, ИЗ МРШИНАЦА, ВЕРНИ ЧУВАР СТАРОГ СТОЛАРСКОГ ЗАНАТА
РУЧНО РАЂЕНИ ПРОИЗВОДИ ОД ДРВЕТА, ЈЕДИНСТВЕНИ ПО КВАЛИТЕТУ И ИЗГЛЕДУ
Столарски занат се сврстава у групу најстаријих, а традиционални столарски алати, који се и данас сусрећу у радионицама широм света, били су познати још у старом Египту. Са развојем технологије и појавом машина, које замењују веома захтевне и дуготрајне поступке израде предмета од дрвета, класични столарски занат полако је почео да одлази у заборав, тако да се данас све мање људи бави тим послом. У чачанском крају овим занатом се бави и посвећено га чува од заборава Мирко Вујашевић из Мршинаца, који у својој столарској радионици, поред савремених машина, чува и користи и стари столарски алат који и даље одолева зубу времена. Иако се данас многи употребни предмети од дрвета израђују машинским путем уз далеко мањи утрошак времена и рада, овај вредни занатлија није одустао од старог традиционалног начина обраде дрвета и добар део свог слободног времена проводи баш у делу радионице где се налази стари столарски алат, јер му то омогућује да буде креативан, што му годи и причињава велико задовољство.
Како истиче Вујашевић, столарским занатом су се бавили његов покојни отац Милан, деда Ристо и прадеда Мирко, по коме је он и добио име. Временом се тај занат у њиховој породици осавремењавао, тако да данас у својој радионици, поред старих столарских алата које је наследио од својих предака, има и савремене машине, као и опрему за обраду дрвета.
– Занат се у мојој породици преносио „са колена на колено“. Одрастао сам у шушки, гледао како се ради и полако учио. Заволео сам столарски занат и још од дечачких дана био потпуно сигуран да ћу се тим послом бавити читавог живота. Мобилну столарску тезгу, која и данас краси моју радионицу, направио је мој покојни деда Ристо и она ми је велика успомена. Он је ишао од куће до куће баш са овом мобилном тезгом, правио дрвене прозоре, врата, подове, степенице, прагове… Раније је било лакше да се сав столарски алат пренесе на градилиште, него да се столарија прави код куће – у радионици. Мобилна тезга је од јаворовог дрвета и стара је више од 150 година, направљена је пре Првог светског рата. Зуб времена је, свакако, оставио одређне трагове, али ми настојимо да је сачувамо у њеном изворном облику, јер она за нашу породицу има велику сентименталну вредност. Ваљало би да се репарира, али да се при томе води рачуна да се не наруши њена аутентичност. Сачували смо и стари ручни алат који су наши преци користили, тако да млађе генерације имају шта да виде на изложбама и радионицама старих заната, на којима редовно учествујем, јер сва та стара оруђа за рад много више и упечатљивије говоре од било каквих речи – рекао је за „Чачански глас“ Вујашевић, један од ретких мајстора старог кова који је одлучио да и даље негује ручну израду предмета од дрвета и да ту вештину преноси млађим нараштајима, упорно покушавајући да младе заинтересује за традиционални столарски занат.
КАДА ВЕШТИНА И КРЕАТИВНОСТ ОЖИВЕ ДРВО…
У времену када све више тежимо враћању природи, ручно рађени дрвени производи за домаћинство представљају више од обичних предмета, јер они доносе топлину, карактер и поштовање према занату. Упркос модернизацији, Мирко и даље сматра да стари столарски занат, пре свега, ручна израда намештаја од дрвета, представља посебан доживљај, првенствено због тога што такви комади, поред изузетног квалитета и трајности, имају и раскошан и оригиналан изглед, односно, представљају права уметничка дела, тако да би многи пожелели да их имају у својим домовима.
– Савремене столарске машине и опрема не изискују неко тако велико познавање дрвета. Машине га обрађују – хоблују, шмирглају, а раније се све то радило ручно. Морали сте да познајете дрво, да му знате душу, како да му приђете, где да га стружете, на који начин да га сушите… Кад сам почињао да учим столарски занат, имао сам прилику да радим код врхунског мајстора, који ми је тада рекао да је „столар пре рата знао више него министар“. Нисам дошао до тог нивоа, али ме овај стари занат и дан-данас опушта и одмара, јер је изузетно креативан. Ручни рад оплемењује човека и радионице старих заната које се све чешће организују у сеоским и у градским срединама служе да се подсетимо старих времена и да своје умеће пренесемо младима, јер се у животу никада не зна да ли ће нам то некада устребати. Сматрам да је добро да се наши стари занати чувају и преносе са генерације на генерацију, јер су они део наше традиције – истиче наш саговорник док погледом милује стари столарски алат који су користили његови преци, а он га са великом љубављу годинама чувао.
НАМЕШТАЈ РУЧНЕ ИЗРАДЕ СВЕ ТРАЖЕНИЈИ
Мирко жали што су савремене технологије преузеле примат у столарском занату, где је и иверица заузела важан део простора, али се, како истиче, показало да такви модни трендови далеко краће трају.
– Данас млади нису много заинтересовани за занате, сви желе бржу и већу зараду. Сматрам да се велика фама диже око зарада занатлија, за које се тврди да никада нису биле веће, али ако се мало боље погледа, када вам неко добро сазида кућу или уради квалитетну столарију, размислите колико ће година и једно и друго да траје. Сматрам да је у сваком послу најважније, укључујући и старе занате, да ли му приступате ваљано и колико сте спремни љубави, знања и умећа да уложите у то што радите. Намештај који је некада прављен месецима и годинама имао је далеко већу трајност и остављао се у наслеђе новим генерацијама. Недавно сам радио реконструкцију ормара старог више од сто година и могао сам да осетим у рукама колико је љубави, посвећености и знања уложено у израду тог јединственог комада намештаја. Сваки детаљ на њему је урађен са великим трудом и стрпљењем. Такви комади су били и остали права уметничка дела. Реконструкција старог, ручно рађеног намештаја је данас све више тражена и мени је тај вид столарског заната велики хоби који ми служи да се опустим и уживам у њему. Ручна израда намештаја полако се враћа у моду. Има људи који баш траже ручно рађен намештај од пуног дрвета, али то, свакако, има и своју цену, јер је у сваки такав комад мајстор уградио и део себе. Наравно, такав рад мора да се прилагоди и укусу наручиоца, што је у овом занату и најтежи део посла – објашњава наш саговорник.
Баш како то налаже и њихова породична традиција, у тајне старог столарског заната Мирко је упутио и свога осамнаестогодишњег сина Николу, који сада завршава средњу школу, и искрено се нада да ће му ручна обрада дрвета бити барем хоби, уколико одабере професију за коју се школује. За сада Никола самостално ради мање употребне предмете од дрвета, који се неретко могу видети на изложбама старих заната које се организују у чачанском крају. Најважније је да се породична традиција сачува и преноси на млађе, како би нове генерације биле упознате чиме су се бавили њихови преци, јер то је део нашег идентитета, културе и традиције, истичу у породици Вујашевић.
В. С.
