ОБИЧАЈИ ЈЕДНОГ ОД НАЈРАДОСНИЈИХ ХРИШЋАНСКИХ ПРАЗНИКА
Божић се прославља као сећање на Христово рођење, а сеча бадњака и његово налагање на ватру и божићна печеница основни су елементи којима се обележава овај најрадоснији хришћански празник, веома дуге народне традиције.
– Рано изјутра на Бадњи дан, домаћин са неколико мушких чланова породице одлази у шуму да сече бадњак. За бадњак се најчешће бира дрво храста или цера. Важно је да дрво буде младо, право и неоштећено. Бадњак симболизује бдење. Божићно дрво се налаже на ватру и читаву ноћ се бди, у ишчекивању доласка Исуса Христа. Некада су се у кућу уносила три пања од божићног дрвета, што је симболизовало Свету Тројицу. А распламсавање ватре имало је за циљ да се донесе мир, срећа, љубав и благостање у породици – каже етнолог Народног музеја Снежана Шапоњић Ашанин.
Данас се Божић прославља као најсвечанији и најрадоснији породични празник, а обредни обичаји део су усменог предања. Наша народна традиција је одувек неговала породична предања, што је допринело очувању богатог културног наслеђа за божићна светковања, каже етнолог Снежана Шапоњић Ашанин и подсећа:
– Исуса Христа, сина Божјег, родила је Дева Марија, благодаћу Светог Духа, у Витлејему. По јулијанском календару, Исус Христ је рођен 7. јануара, тачно девет месеци од Благовести, када је обелодањено да ће га родити Дева Марија. Божић се славио још у Риму, у четвртом веку, од 336. године. У то време, у Риму су се обележавали разни пагански обичаји, као на пример, рођење Бога Сунца. Црква је, желећи да потисне тај пагански празник, почела да слави Христа као божанско Сунце. И Бог је кроз човека показао своју бесмртност, рађање новог живота и вечити животни круг.
На Божић је цела породица на окупу око празничне трпезе. Некада се обавезно палила свећа, читала молитва, укућани кадили тамјаном, а неко је одлазио у цркву на јутрење и Литургију. Поред осталих обичаја, требало је отићи по воду, даривати извор, умесити чесницу и припремити богату божићну трпезу, наводи етнолог.
Према народном веровању, Божић је једини празник на који је, не само дозвољено, већ и препоручљиво радити. Реч је о симболичном започињању неког посла.
– Жене су посебно поштовале веровање да се ваља започети од сваког посла по мало, па су започињале ткање, плетење, предење, вез, шивење, па и мешење. Деца су читала књиге, јер се веровало да ће током наредне школске године радо учити. Сматрало се да ће се сваки посао започет на Божић, са лакоћом и великим успехом обављати током читаве године – објашњава етнолог, додајући да се веровање у успех одржало све до данашњих дана, подједнако у сеоској и градској средини.
Такође, одувек се сматрало да је добро “поновити се” на Божић. Имућнији су куповали одела за све чланове породице, док су они лошијег материјалног стања куповали по један одевни предмет. Наравно, деца су била привилегована. У чачанском крају се одржао и обичај да се на Божић и “кућа понови”, да се купи нешто од покућства или посуђа, каже наша саговорница.
– Обичај који је веома присутан и данас је спремање чеснице за божићни ручак. Чесница се месила неначетом, “јаковном” водом, а замесивала се лесковом граном, која је у српској традицији имала најпозитивнија својства. У тесто чеснице су се стављали различити симболи. Поред зрна разних житарица, стављало се и парче дрвета, бадњака, зрно белог пасуља… Наравно, обавезно се ставља метална новчаница у тесто, јер се верује да ће у наредној години бити најсрећнији онај ко пронађе новац у чесници. Поред тога што ће имати довољно пара, симболизује и здравље и напредак у читавој години, пошто је новац од метала. Временом, углавном у градској средини, изгубио се обичај стављања разних симбола у чесницу, осим металног новца, који се очувао до данас – каже Снежана Шапоњић Ашанин.
Према речима етнолога, у селима готово да нема породице која не припрема божићну печеницу. Ово правило је донекло сачувано, како у приградским насељима, тако и у самом граду.
– У српској традиционалној култури се под божићном печеницом одувек подразумевало прасе. Веома често градске породице наручују у печењарама печено прасе, које преузимају на Бадње вече или рано на Божић. У селима чачанског краја, најчешће, божићну печеницу називају “божичњачетом” – каже Шапоњић Ашанин.
Некада се Божић прослављао три дана и за то време трпеза се није склањала, нити се кућа чистила. Трећег дана Божића чистила се кућа, износила божићна слама и растурала по њивама и воћњацима, како би предстојећа аграрна година била родна.
Христос се роди! Ваистину се роди!
Нела Радичевић
Фото: Јасмина Пауновић и Дејан Живковић
РЕЛИГИОЗНИ И ИСТОРИЈСКИ ЗНАЧАЈ
Рођење Исуса Христа за читаву људску цивилизацију је важно као почетак Нове ере хришћанства, што има религиозни карактер, али и као зачетак новог рачунања времена, што је посебан историјски значај. Датум рођења Бого-човека је битан, јер су и нехришћани, ради лакше и једноставније комуникације са светом, прихватили јединствен календар по коме све до данас рачунају време, каже етнолог Снежана Шапоњић Ашанин.
ПОЛОЖАЈНИК „ПРИЗИВА“ СРЕЋУ
Некада је у сваку кућу, рано на Божић, долазио положајник, најчешће особа мушког пола, пријатељски наклоњена дому. У српској традицији од великог је значаја да положајник буде здрава, јака и напредна особа, како би снагом својих позитивних особина утицала на дом у који долази. Положајник најчешће посећује породицу свог комшије, блиског пријатеља или рођака, а његов основни задатак је да у новогодишњем периоду “призове” срећу одабраном дому, објашњава Шапоњић Ашанин и додаје:
– Обичај положајника је, у мање или више измењеном изворном облику, сачуван до данашњих дана, а у сеоским срединама Моравичког округа очуван је без прекидања. Положајника је требало богато угостити и даривати поклонима. Некада се само прва особа која дође на Божић сматрала положајником. У новије време, поготову у градској средини, све се мање поштује ово правило, тако да се баш на празник посећују блиски рођаци и пријатељи. Том приликом се доносе поклони, али у неким породицама због светости празника, и домаћини госте дарују, посебно децу.
„КОЛИКО ВАРНИЦА, ТОЛИКО СРЕЋИЦА, КОЛИКО ВАРНИЦА, ТОЛИКО ПАРИЦА…“
Веома важну улогу некада су имале и божићне ватре, јер је снага пламена требало да помогне сунцу да у наредном периоду буде што више сунчаних дана, што је у аграрном смислу имало великог значаја, подсећа етнолог и подсећа:
– Такву улогу је имало прастаро паљење обредних ватри на главним сеоским и градским трговима. У другој половини прошлог века у потпуности је изостао обичај паљења колективних ватри, да би се последњих деценија поново обновио у готово свим црквеним портама. Познато је да ватра има лустративно дејство, па се очекивала и заштитна улога здравља. Такође, познато је и наше чувено изговарање: ”Колико варница, толико срећица, колико варница, толико парица… А највише здравља и весеља, Боже дај”.
