Društvo

ЂОКИЋИ ИЗ ЛУЧАНА: ПАЖЊА И РАЗУМЕВАЊЕ УЛИВАЈУ СИГУРНОСТ

ПОДРШКА ПОРОДИЦАМА ОСОБА СА АУТИЗМОМ

„Било је, као и у сваком животу, немања и имања, љубави и бриге. И разумевања, важнијег од сваког блага овог света“, описује претходне две и по деценије Миланка Ђокић, Александрова мајка, који баш данас, 25. јуна, пуни 24 године. Она, родом из Звечана, и покојни супруг Бранко из Врања, скућили су се у Лучанима, где су нашли посао. Ту су дочекали Александра, који је у породицу Ђокић дошао када му је било 16 месеци. Проходао је и говорио као свако дете. Миланка и Бранко нису препознали знаке било каквог поремећаја. Убрзо је почело бомбардовање. Сваки напад, Сале, како га мајка зове, онако мали осетио би пре доласка авиона, будио је да би се привио уз њу… Проћи ће још времена до дијагностиковања аутизма.

Ђокићи су одлучили да се боре. Миланка је трчала на све стране, тражећи помоћ стручњака, али и разумевање средине. Понекад уз тешкоће, али налазила их је. Као да су њене жеље и мајчинска љубав отварали готово сва врата. Зато се и сећа свих и помиње их по имену, уз благ осмех на лицу. Немогуће је набројати све људе чију доброту не заборављају… Много им је значило да запослени у Центру за социјални рад у Лучанима само сврате и питају да ли им шта треба. Подршку су увек имали од Миланкине сестре Смиље, као и целе њене породице… 

Мајка је дечака од непуних пет година свакодневно водила на вежбе и терапије у Институт за фонетику и патологију говора у Београду. Тако више од годину и по. Са њим, као и са осталом децом, радио је тим – дефектолог, логопед, психолог, педагог, неуролог.

Миланка, Ацо и Бранко

– Већ после месец-два Сале је имао одличну графомоторику. Пратили су сваки корак напред. На крају месеца могли су да виде где су потребне стручне корекције. Кад није на вежбама, водила сам га на дечије радионице – сећа се Миланка, која је и касније на свака два, три месеца са Ацом ишла у Православно саветовалиште код др Светомира Бојанина. Довољно јој је било само да се посаветује са њим, на пола сата, а онда натраг у Лучане. Чак кад је отишао у пензију, примао их је, прича она, овај велики човек без икакве надокнаде, препоручивао код кога још да оду.

Стручна помоћ и подршка допринели су да Ацо крене у вртић, а онда и у основну и средњу школу. Наравно, није све било без тешкоћа. Када је после месец дана видела да се не сналази најбоље у школи у Лучанима, пребацила га је у другу, тачније у истурено одељење у селу Крстац. Учитељица Цана Јаћимовић била је и остала у њиховом животу посебна, по свему.

– Њој су сва деца била иста, на исти начин их је волела и пазила, као своје троје. У новој школи Сале се лепо уклопио са другом децом. Само у прво време ишла сам са њим аутобусом, али се убрзо навикао и касније ишао сам. Волео је школу и није је доживљавао као нешто туђе. Учитељица се изборила да сви њени ученици, када су кренули у пети у школу у Лучанима, буду у истом разреду, тако да ни он није много осетио промену – прича Миланка.

Са учитељицом Цаном

Са учитељицом су Ђокићи постали кућни пријатељи, посећују се редовно, једни другима иду на славе, весеља…

– Сваке године, када је лето, идем код моје бивше учитељице Цане, у њено село Пухово. Само прошле године због короне нисам могао. Ове ћу, надам се, ићи поново, да им мало помогнем у берби купина и малина… Али, тамо се и одморим, јер је прелепо зеленило – каже Ацо.

Миланка прича да је био добар ђак у основној, а после и у Економској школи, коју је сам изабрао. Један од разлога је што је могао да остане у Лучанима.

– Најтеже ми је падала Ацова социјализација. Постоји страх, реалан, морала сам да пратим, да га неко не повреди, јер било је и таквих, посебно деце… У четвртој години средње тражили смо персоналног асистента. Добио је Весну Ковачевић која му је била од непроцењиве користи – присећа се она.

Ацо памти сваки датум, прецизно – када му се нешто важно и лепо догодило, када је упознао драге људе. Нестрпљив је да нам покаже слике са свог 18. рођендана, на који је позвао све оне које воли. Ужива у музици, песми, друштву… То потврђују фотографије са матуре и других весеља. Недостају му другови из школе. Углавном су се разишли, многи су отишли из Лучана, неки се оженили, удали, одвели их путеви мало даље од Аца.  

Славље за успомену: Ацов 18. рођендан

Гледа саговорника пажљиво у очи. Како каже његова мајка, на тај начин процењује да ли је то драга, искрена особа. Воли да буде са људима код којих осети топлину, пажњу. Али, воли и он да је пажљив према онима који знају то да цене. То му даје сигурност… Предност малих средина је и то што се људи међусобно знају и помажу. Чини се, лакше је пронаћи разумевање. Али, Александру недостају дружења, организоване активности, излети… И због тога у Миланки многа питања:

Ацо и Миланка

– Некако су се све ствари намештале… Идеш, идеш, па равно. Неку средину смо одржавали, радовали се минималном напретку. Док сам ја ту и овако бдим, док су ту људи које знам и којима верујем, добро је… Шта после?! Ко ће и да ли ће неко овде доћи да са њим подели дане, сате… Зато ми је битно да, док сам ту, он почне неки свој живот, да се са неким зближи, да буде у неког сигуран, да можда нађе сродну душу… Бар да може чешће да оде до Чачка и укључи се у неке радионице, удружења.  Јер, нема живота, ако је човек сам!

В. Т.

АЦОВА ЖЕЉА: ИСПУНИТИ ВРЕМЕ ОБАВЕЗАМА

Миланка је у пензији од пре 15 година. И син сада прима очеву пензију. Није да им нешто материјално недостаје. Али, у Лучанима Александар је углавном сам. Вредан је, много тога уради по кући, оде у куповину, на пијац, у шетњу, понекад у кафану да попије пиће или у биоскоп. Има дневни распоред својих активности…

– Увек нађем неку своју занимацију. Радујем се кад ме позову пријатељи, кад одем у село код моје учитељице. Али, да имам неку своју обавезу, да чекам тај дан, бар једном седмично, време би ми било испуњено – наглашава Александар, који се са чежњом сећа креативних радионица чачанског „Огледала“ у Овчар Бањи, пре три године.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.