Ходочашће генерације 1965. на Егину
„Бог се не познаје речима него чистотом срца“
ТЕКСТ: Светлана Дуњић
Фотографије: Драган Продановић
Док ми се није догодила „неочекивана“ прилика за путовање на Егину, нисам размишљала о томе да ово путовање почиње као духовни сусрет и позив светитеља коме он благослови пут. Нико, ко је отишао на ово ходочашће више нија иста особа након повратка, јер се душа на том месту подиже више него наше тело, а у срцу остаje утиснут снажан печат сећања.
Кренула сам непланирано са генерацијом чачанских матураната 1984. године. Организатор је била дивна Соња која се са својим другарима милосрдно ангажовала око путовања. Окупљена група на крају ни по чему није била обична, нити просечна. Усуђујем се да изговорим ове речи без гордости након путовања, јер мора некада да се каже истина, јер све док будемо спуштали критерујеме по било чему, да би сви били ,,једнаки“, чинимо штету како просечнима, тако и онима који су много паметнији, јер им је дат виши капацитет разумевања, који подразумева раст и једних и других.
У томе је суштина, како је осветлио велики Григорије Палама, са којим смо се сусрели на крају ходочашћа, а са којим почињем овај есеј. Он је давно схватио да су сви људи једнаки по вредности пред Господом, али да нису једнаки по даровима, снагама и мерама. Дакле, једнакост постоји по достојанству, али то није исто што и једнакост по даровима. Учио нас је да се благодат даје свима, али да је свако прима према својој мери, односно, да свако сарађује са благодаћу различито. Тај раст је личан и слободан. Ако се једнакост погрешно схвати, може се догодити (као што сведочимо) да се надарени спутавају, да се просек намеће свима, и да се изврсност доживљава као претња. Баш због тога је ова група била другачија са свим својим разликама у схватању живота, у слободи изражавања, у капацитету и укупном расту групе кроз ово ходочашће.
Имали смо изузетног водича, госпођу Сњежану Илић, грчког филолога и магистра социологије која је завршила Аристотелов универзитет у Солуну, духовног пратиоца свештеника Јована Ђорема, и возаче аутобуса који су математички прецизно возили са циљем доласка у луку Пиреј тачно на време, одакле нас је трајект превезао на острво Егину. Први сусрет са морем у луци у рану зору био je дубоки удах коначног доласка и радост која прати сваки поклонички пут. Озареност и отвореност људи се осетила одмах након призора осунчаног неба изнад плавог бескраја мора које се спајало у тачки хоризонта тачно где се налазила Егина. Неко из групе је гласно изговорио оно што смо сви у том трену помислили: „Мени је довољан овај поглед и могу да се вратим кући“. Море, које је заиста сијало посебним сјајем, мирно и дубоко, дочекало нас је у предивној светлости. Запловили смо тачно у минут по плану, уживајући у јутарњој пловидби док се трајект лагано приближавао луци у Егини која није одувек била само тихо острво.
Сазнали смо да је Егина у античко доба представљала моћну поморску силу и једно од најважнијих трговачких средишта у Саронском заливу. У 7. и 8. веку пре Христа, Егина је ковала сопствени новац, чувене сребрне корњаче и равноправно се надметала са Атином за превласт на мору. Наиме, од водича смо чули да се овде налазила прва престоница модерне Грчке државе под управом Јоаниса Каподистријаса (Капо ди Истра – пореклом са Крфа), где је и сахрањен у манастиру поред града Крфа. Био је пример полусветог поглавара, јер је живео скромно, одбијајући лично богаћење, кога су убили завереници и противници визије коју је имао за стварање здраве грчке нације. Тада су подигнуте и прве државне установе на овом острву.
Међутим, оно што је Егину заувек уписало на духовну мапу православља догодило се доласком Светог Нектарија почетком 20. века. Прогоњен и неправедно оклеветан, овај тихи епископ је дошао на острво у тренутку свог повратка себи, тражећи мир и место за молитву. У то време, на брду које се налази изнад манастира, било је градилиште, на коме и сада почивају остаци скитова, напуштених храмова, капелица и степеништа за залутале ходочаснике који, и те како препознају пут ходочашћа. Баш на том месту откривена је у земљи скривена икона Пресвете Богородице. Свети Нектарије се молио пред овом иконом и доживео је овај проналазак као посебан знак Божијег благослова за градњу новооснованог манастира. Икона је са великом побожношћу пренета у манастир, а сам светитељ је до краја живота са дубоким смирењем служио на Егини. Ни слутио није да ће управо ово место постати једно од највећих поклоничких средишта духовног православног света.
Правац ка манастиру водио нас је узбрдо кроз вијугави пут између борова и прекрасног зеленог растиња, запупелог дрвећа пистаћа, као да је дошло пролеће, мада је био тек 14. фебруар. На самом прилазу у манастир, на паркингу, одмах се осетило да ово није било обично место. Деловало је као да се бука овога света постепено утишала, остављајући простор у некој дубљој тишини. Приметили смо заједничку колону у бескрајном низу гусеница које су се једна за другом кретале ка прилазу у манастир.
Група је најпре кренула у посету манастиру који се налази преко пута великог манастирског комплекса у преламању зелене траве, јарко жутог цвећа и тамно зелених брда у позадини. Храм је посвећен Светој великомученици Катарини у коме је све одисало топлином, једноставношћу, и било је све уредно окречено у бело. Иконе и кандило које је горело пред иконом Светитељке оживљавало је њен лик, која је била обдарена мудрошћу и вером и која је посрамила многе мудраце тога времена. Осећала се присутност тихе женске молитве која, иако ненаметљива, деловала је постојано. Девојке су куповале „прстење“ за удају, и рекоше да бирају насумично, али да свака одабере своју праву меру. У храму се налазила и чудотворна икона Светог Спиридона која исцељује слабовиде. Прве свеће на острву смо упалили баш на овом месту и упутили се сви заједно ка поклоњењу моштима Светог Нектарија Егинског. Од водича смо сазнали да се на грчком језику грех каже Амаргија, што значи промашај циља. Када сам чула право значење, у тренутку сам помислила да спознајемо прави циљ полако, као и да је посета овом месту једна велика спознаја.
Сви смо знали свесно или несвесно да смо стигли на место које је чекало наш долазак. Осећај који ме је обузео је да је наше путовање кроз простор престало и да сада почиње тихо приближавање светињи кроз молитву коју је свако изговарао како је знао и осећао, кроз тражење или само своју присутност код Светог Нектарија. Постоје два улаза у храм са предње стране, леви је за мушкарце, десни је за жене, али, као да је улаз на врата позивао све нас на једно, а то је смирење. У унутрашњости манастира је владао полумрак обојен безбројном светлошћу обешених кандила која су висила изнад наших глава. У том тихом реду док смо чекали на поклоњење његовим моштима постали смо заједница различитих људи, сједињени нитима у истој нади. Можда многи у том сусрету са Светитељем у тренутку не знају шта тачно да траже, али је било довољно само стајати пред моштима и препустити све наше тегобе које носимо у себи. Гроб се налази у посебној капелици. Потом смо обишли собу у којој је боравио за живота Светитељ. Скромност обитава у сваком кутку ове собице, са његовим креветом, малим шубером кроз који су му монахиње достављале храну. Након вечерње молитве, упутили смо се у смештај код „познате“ газдарице Нектарије, где смо смрзнути брзо отишли у отворену таверну на обали мора са камином, где је ватра горела у пуном жару великих цепаница са топлотом која се ширила док се чуо шум таласа хладног и узбурканог мора. Био је то необичан призор супротности у заједништву. Након проспаване ноћи у скромном смештају уз саму обалу, уз свеприсутан шум таласа, раном зором, 15. фебруара, на Сретење Господње, кренули смо у право сусретање са Светим Нектаријем. Неки су успели да прошетају уз обалу мора. На путу ка манастиру у уским уличицама наишли смо на препреку без могућности проласка, јер Грци као Грци, паркирају аутомобиле где стигну. Међутим, мушке снаге из нашег аутобуса су се лепо показале и лагано подигле аутомобил и преместиле га на друго место. Тако је наш пут ослобођен, а ми смо стигли на почетак Литургије. Звук дрвеног клепетала је позивао вернике на богослужење уместо звона како би све утихнуло у молитву баш као некада. Након Божанствене литургије и причешћа, мислили смо да ћемо напустити Егину, али неочекивано невреме и киша су нас спречили у томе, тако да су сви поласци из луке отказани. Након мањег гунђања, упутили смо се за то време у унутрашњост острва ка брду на посебно место, које представља једну од најстаријих поклоничких тачки на острву, Манастир Хрисолеонтиса и поклоњењу чудотворне иконе Богородице Хрисолеонтисе.
Одавде се пружао прелеп поглед на цело острво. А ми смо након наше заједничке песме и молитве упућене Пресветој Богородици, угледали небо које се полако разведравало, недуго затим, обасјало је град оном добро познатом приморском светлошћу када се све радује, у чијем амбијенту смо уживали наредних два сата у тавернама, звуку апарата за еспресо кафу и брзом испијању исте, хладном пиву и куповини благотворних пистаћа са Егине. Свети Нектарије нам је потом отворио пут за одлазак са острва.
(Наставак текста – сутра)
