Društvo

И ПОСЛЕ КОШАРА, НОВЕ БИТКЕ

РАТНИ ДОБРОВОЉЦИ ЖЕЉКО ПЕТРОВИЋ И МИЛИВОЈЕ ГАВРИЛОВИЋ

– Није ми било најтеже да извлачим младе војнике и рањене, него када сам дошао у Србију. Ухапшен сам 2001. и саслушаван, тражили су ми оружје које немам… – једно је од Жељкових искустава, после НАТО бомбардовања.

Они би најрађе да забораве све што се дешавало од априла до јуна 1999. на Кошарама. И не одупиру се забораву само сећања на настрадале војнике и највеће борбе, већ и оно што су доживљавали у мирним временима. Дискриминација, омаловажавање, ниподаштавање. Како кажу ратни ветерани, највише их нападају они који су избегавали мобилизацију и одлазак на ратиште, не само 1999. године.

Миливоје и Жељко су се добровољно пријавили да бране Србију, чим је почело НАТО бомбардовање, 24. марта 1999. Учествовали су и у ратовима у бившој Југославији, али су им Кошаре биле најгоре искуство.

Жељко и Миливоје

– Пријавио сам се на почетку бомбардовања у чачанском Војном одсеку и распоређен сам у  Трећу армију Приштинског корпуса. Једно време смо били на обуци, а на караулу Кошаре смо стигли 11. априла, у јутарњим сатима. Ратне борбе Војске Југославије и, такозване, Ослободилачке војске Косова почеле су два дана раније. Скоро је обележена годишњица – 9. априла. Моја јединица је дошла у село Батуша, поред Јуника. Напад је трајао, зато смо се одмах успели уз брдо Шкољду да помогнемо младим војницима, али су они успели да га одбију. Имали смо губитака… Увече је киша непрестано падала, било је врло магловито. Ипак, кренули смо да освојимо караулу. Нисмо успели. Неколико дана касније, 14. априла, поново смо покушали. Групу добровољаца и неколико војника је предводио поручник Предраг Леовац. Дошли смо до Морине, али су са албанске стране осули паљбу на нас и тада је рањен поручник Леовац. Није преживео, умро је на путу до болнице у Ђаковици… – само је делић сећања Миливоја Гавриловића Шицера из Пријевора.

Са добровољцима на Кошарама су били и младићи који су редовно служили војску. Звали су их деца, иако су и наши саговорници неколико година старији. Данас су и Шицер и Жељко у педесетим. Извлачили су и они младе војнике који су гинули или рањавани. Доживљавали су и губитке младих Чачана. Трагедије су се ређале једна за другом. Једино су их држали војничко другарство и слога. Делили су храну, често били гладни.

– Последњи напад, 12. јун 1999. Киша је саставила, нас шеснаесторица држи положај. Остали смо без муниције, а ОВК надире из Мусине колибе. Каже нам један наш стерешина: „Извадите осигураче. Лезите на бомбе, не дајте да вас ухвате живе!“ Неке су ухватили и мучили! Одједном, само чујемо трубе 63. Падобранске бригаде. Пробили су Жак бараке, пешке су нам доносили муницију. Водили смо борбу до сутрадан и одбили напад… – прича Жељко.

Када је почело НАТО бомбардовање, из Моравичког округа се пријавило 40 добровољаца. Положили су заклетву, имали су и заједнички причест. Ко се врати, врати… Није се вратило 18 војника…

– Извлачили смо погинуле и рањене војнике на Кошарама, стално били у ватри. Борили смо се на ледини. Могли смо да ископамо само плитке ровове, углавном смо били на чистини. Стално на удару. Када смо се борили у Хрватској и Босни, знали смо одакле нам прети опасност. А, на Кошарама, гађали су нас са свих страна… Заврши се и НАТО бомбардовање и дођемо у Србију. Овде нас посматрају као да нисмо нормални, питају нас зашто смо ми одавде ишли да бранимо Косово? Нисмо смели да поменемо да смо били добровољци! Онда сам 2001. ухапшен и испитиван. Тражили су ми оружје, нису га нашли, немам га! – каже Жељко.

Он и Шицер данас раде као чувари. Немају никакве олакшице, бар због двомесечне борбе на Кошарама. Жељко живи у Чачку са оцем Веселином, који има 92 године. Шицер брине о болесној супруги. Од Кошара, готово да не спавају. Могли би, сваки организам тражи одмор, али шта све могу да виде у сновима, стално, не с времена на време. Навикну се и на несаницу, али не могу на осуде околине, дискриминацију, обесправљеност.

– Да сам био домољуб, имао бих пензију. Овако, радим као ноћни чувар да бих преживео – каже Жељко.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.