ИЗЛОЖБА ПРЕГАЧА ЖЕЉКА УТВАРА, АРХИТЕКТЕ ИЗ БЕОГРАДА, ЗАДИВИЛА ПОСЕТИОЦЕ САБОРА ТРУБАЧА У ГУЧИ
СВАКИ ЕКСПОНАТ – ПРИЧА ЗА СЕБЕ!
Првог саборско дана, у петак, 7. августа, свечано су отворене и уметничке изложбе у Музеју трубе у Гучи. Поред сталних поставки „Сабор трубача“ и „Рајка Боројевић – хероина једног времена, изложбе радова Удружења самоуких сликара и вајара Драгачева и Галерије наивних уметности – Ковачица, велику пажњу посетилаца саборске смотре привукле су прегаче из етнографске збирке Жељка Утвара, једне од највећих и највреднијих приватних колекција народних ношњи и материјалне културе на Балкану. Она садржи више од 7.300 каталошки обрађених предмета, а око 60 одсто њеног целокупног фонда чине текстилни предмети – првенствено комплетне сеоске и градске народне ношње и изванредни примерци прегача из свих крајева Србије и региона.
Жељко Утвар, инжењер архитектуре из Београда, већ 26 година скупља и проучава етнографску баштину народа Балкана. Његова етнографска збирка која садржи више од 7.300 каталошки обрађених предмета, представља огромно културно добро, а његов рад најбољи је пример како се посвећеношћу и упорношћу могу сачувати од забарова култура, традиција и изворност као чврсти темељи идентитета нашег народа.
– Моја колекција је апсолутно највећа и највреднија од свих приватних на територији Србије. Данас броји 7.300 предмета, а рећи ћу вам, када је реч о етнографској грађи, да већина државних музеја нема више од 2.000 предмета. Почео сам 2003. године да се бавим сакупљањем ових вредних комада народних ношњи и других предмета и најбитније ми је да кажем оно што људи, заиста, не схватају, 95 одсто свега што сам прикупио и што се данас налази у мојој збирци куповао сам на бувљим пијацама. Сви ови експонати који јесу музејски, који имају историју, душу и традицију нашег народа, својевремено су били бачени у контејнере и Богу хвала, ја то увек истичем, и мојој браћи Ромима, јер да није њих – ове колекције, верујте ми, не би било – рекао је Утвар.
Наш саговорник истиче да су пре 15 година његову збирку народних ношњи, прегача и материјалне културе на Балкану погледали стручњаци из Етнографског музеја и да су тада оценили да колекцију ове величине и оваквог значаја у просечном државном музеју треба да ради сваки дан 15 кустоса, јер је њено одржавање изузетно захтевно.
– Највећи проблем су, наравно, мољци, јер се они сваке године развијају и нападају вуну. Једноставно, не постоји адекватна заштита за вуну, а народне ношње, које су стопостотно од тог природног материјала, чине две трећине моје колекције, тако да сваке године најмањем пет-шест месеци све то морам да замрзавам. Мукотрпан је то посао – убацуј на замрзавање, избацуј, класификуј, осунчај, пери, чисти… Ипак, имам снажну жељу и мотивацију да ово изузетно вредно благо сачувам за садашња и будућа поколења. Богу хвала, нико ме до данас није платио ни динара, тако да сам апсолутни власник тог великог блага – са поносом истиче Утвар.
Иако је рођен у граду, Жељко је увек више волео село, што донекле и објашњава његово интересовање и пасију да сакупља старе предмете прекривене патином времена, који најупечатљивије говоре о нашем народу и обичајима.
– Ја сам инжењер архитектуре. Када сам бирао смер није ме интересовала модерна архитектура. Иако сам предивно цртао, а и дан-данас обожавам да цртам, већ у старту сам се бавио староградском и сеоском архитектуром. Обожавам село зато што сам рођенна калдрми – у Скадарлији. Не подносим Београд, мука ми је од града и урбанизације, тако да већи део године проводим по селима скупљајући ове експонате и причајући са људима о нашој култури и традицији, јер, нажалост, данас тога више нема у школама, у средствима јавног информисања. Ово није никаква шминка, од 1998. године носим народну ношњу. Желим да покажем свима – и нашим људима и странцима, да ова наша народна ношња није само за фолклор – овако су људи некада излазили на улицу у свечаним приликама. Ово радим искрено из срца у последњих 26 година, без динара и то људи препознају. Било је до сада неколико озбиљних поклона који су обогатили моју колекцију, а највећи од њих је стигао пре две године од брачног пара из Београда. Они су ми поклонили 168 комада народних ношњи, а сакупљали су их деценијама. Препознали су моју озбиљност и веру у оно што радим, па су желели да своје колекционарско благо повере некоме ко ће се о њему добро старати за добробит генерација које долазе – објаснио је Утвар.
Овај врсни колекционар од 1998. године, па до данас, није пропустио ниједан Сабор трубача у Гучи, јер сматра да је ова манифестација истински бисер и једна од водећих у Србији, када је реч о неговању традиције и изворног народног стваралаштва:
– Добро памтим онај најјачи – 50. јубиларни Сабор трубача у Гучи, који је трајао седам дана и имао око 750.000 посетилаца. Сећам се, нажалост и године, у којој није одржан Сабор због пандемије короне. Наравно, тада није било гостију, али, Богу хвала, опоравили смо се од тог периода и кренули даље. Изузетно сам почаствован што моју изложбу прегача и народних ношњи у Музеју трубе у Гучи може да погледа велики број људи, јер она, заиста, заслужује да буде виђена. Хвала Зорану Пантелићу, директору Културног центра у Гучи, што је увидео да својом колекцијом и изложбама озбиљно могу да допринесем побољшању културолошке понуде Сабора. Искрено, 170 метара квадратних за изложбени простор је јако озбиљна прича чак и за државне музеје. Помало су сумњали да ли ћу тај простор моћи да попуним, али у мојој етнографској колекцији се налази 430 прегача, а овде је приказано само 60. Изложено је и 20 комплета оригиналних женских ношњи, неке од њих су из 19. века, а најмлађе су из 1950. године. Сваки овај комад има своју причу и ниједан није сличан неком другом и то озбиљно говори о богатству наших жена. Биле су то махом нешколоване жене, а имале су изванредан осећај за мустру и естетику. Када човек види овај предиван ручни рад и њихов смисао за естетику, просто не може да остане равнодушан и због тога ово невиђено благо треба да се сачува као богата ризница знања како садашњих, тако и будућих генерација – поручио је Утвар.
В. С.
