СА ОЛИВЕРОМ НЕДЕЉКОВИЋ О НОВОМ РОМАНУ, ПИСАЊУ ЗА МЛАДЕ, РАДОСТИ СТВАРАЛАШТВА…
Нови роман Оливере Недељковић „Још само ово да ти кажем“, за који је жири за доделу Награде „Сребрно Гашино перо“, једногласно одлучио да ово признање 38. Међународног фестивала хумора за децу у Лазаревцу припадне чачанској књижевници, био је повод за разговор. По оцени жирија, „дело је универзални и свевременски приручник о љубави, разумевању породичних односа и великој храбрости, потребној да би се одрасло и да неминовна суза не угаси осмех, већ да га, као летњи облак, само за тренутак заклони, да би поново заблистао“.
Осим о новој књизи, у интервјуу за „Чачански глас“ Оливера Недељковић говори и о писању за младе и радости уметничког стваралаштва, али и открива шта је, поред талента, још потребно да се „покрене“ писац у себи.
„ЈОШ САМО ОВО ДА ТИ КАЖЕМ“
Којим темама се бави Ваш нови роман „Још само ово да ти кажем“, у издању Издавачке куће „Пчелица“?
-Главна јунакиња романа је Маргита, од милоште звана Маша, љупка и прилагодљива, радознала, осетљива, духовита, срчана, али и самокритична десетогодишњакиња, спремна да призна властиту грешку и суочи се са истином. Током једног распуста од кога није очекивала много, јер, за разлику од већине вршњака, није отишла на летовање − њен свет добиће сасвим нове димензије. Ни трен јој неће бити досадно: најпре ће се у кућу, у којој девојчица одраста са мамом и баком, доселити и прабаба по којој је и добила име. Две Маргите, међу којима је само разлика у годинама велика, забављаће се у дугим топлим данима, учећи једна од друге различите, али у сваком времену потребне вештине којима се оплемењује свакодневни живот. Уживаће на љуљашкама у парку, играти домине, решавати укрштене речи, пећи колаче, шминкати се, слушати музику из прошлих времена, уживаће у заједничким читалачким часовима и сладоледу. Али, све што је радује, збуњује и тишти, све што се збива у кући у којој живе припаднице четири породичне генерације различитих карактера и интересовања, Маша поверава оцу који живи и ради у Шведској. Иако је једино дете у породици, иако је окружена бригом и пажњом ближњих, њене гласовне поруке упућене тати који јој недостаје и потреба да му саопшти „још само ово и ово“, потврда су њене усамљености и жеље за блискошћу. Разговор са њим је неретко једини начин да девојчица разуме сложене односе између чланова породице и разлоге њихових неспоразума. Уз очеву помоћ, укућанима који од ње захтевају искреност и отвореност, опростиће неуспеле покушаје да прикрију властиту тугу, страх од прабакине болести коју међу собом шапатом називају деменција и бол због њене смрти. Мада је каткад пргава и нагла, Маша учи како да пређе преко увреда и прихвати извињење, али и да препозна оно што је у људима око ње јединствено. Први пут ће се суочити са неизмерним болом и схватити да су најдрагоценије од свега што можемо стећи, заправо, успомене. Без обзира да ли припадају аналогном или дигиталном свету, срце је најсигурније место на које се могу похранити. Јер, једино је његова меморија неограничена.
БЛИСКОСТ ИЗМЕЂУ РАЗЛИЧИТИХ ГЕНЕРАЦИЈА
Књига је намењена школарцима, али и старијим генерацијама. Коју поруку сте желели да пошаљете младима, а коју старијој популацији?
– Шта год да пишем и којој год генерацији да се песничким или прозним текстом обраћам, увек имам једну једину жељу: да позовем читаоца да и он заједно са мном учествује у стваралачком чину и доврши га саобразно властитом искуству и доживљају света. Неко ће у овом роману, превасходно, препознати причу о породичним вредностима, други ће се замислити над темом болести и суочавања са губитком, трећег ће дотаћи усамљеност најнемоћнијих и најрањивијих. Понеко је, досадашња искуства читалаца то потврђују, искрено дирнут наговештајем првих симпатија, неког су заокупиле еколошке теме или питања везана за коришћење нових технологија. Без обзира по чему упамте роман, чије је корице илустровала Анђела Коматина, волела бих да га читаоци једни другима препоручују, управо, због емоција који је у њима пробудио и радости живљења која надвладава тугу и неумитне губитке. Препорука од читаоца читаоцу најпоштенија је, лишена лицемерја и калкулисања. Она не мари за профит и оно што новим језиком називају „кликтабилност“. Радује ме што сам већ сам чула како су, прочитавши роман, неке Машине вршњакиње убедиле своје баке да га узму у руке, а потом су се у читалачку авантуру упустиле и маме. Дакле, тако је једна прича о саосећању и разумевању, о томе колико је важно да постоји блискост између различитих генерација у породици и колико стари људи могу научити од најмлађих и, наравно, обратно − добила потврду и у стварности. Јер, љубав и подршка су потребне сваком од нас, без обзира да ли смо дете били пре неколико деценија или смо то данас, у овим убрзаним временима.
ПИСАЊЕ ЗА ДЕЦУ – БЕСКРАЈНО УЖИВАЊЕ
Ово је Ваша пета књига за децу. Да ли је и колико је тешко писати за младе?
– Не бих рекла да је тешко, јер ми представља бескрајно уживање и подстиче ме да пронађем смисао, ведрину и лепоту, чак и када ми се чини да су суштинске вредности заклоњене оним што је уносније и атрактивније. Али је, из бројних разлога, врло одговорно, као и све што се за децу и са децом ради. Због тога не пишем много и то чиним веома споро. Јер, деца су непоткупљива, мудрија и боља, него ми, одрасли. Заокупљени разним наметнутим императивима, одавно немамо времена да уживамо у дугим, завојитим реченицама, у вишетомним делима, у мирису књига. А најмлађи само следе наш пример: гледала сам како трогодишња девојчица покушава кажипрстом да помери илустрацију у књизи, да замени слику новом, баш као што то, претпостављам, чини на екрану мобилног телефона који јој је у руци чешће од сликовнице. Али, потпуно сам свесна оне реченице старог, доброг Вилијама Саројана: „Деца су једина будућност коју свет има“. И зато морамо наћи начине да допремо до њих, разумемо их и подстакнемо да читају и дубоко промишљају, не само прочитано, већ и све друго што су видели, чули и доживели. Можда је данас најтеже обраћати се младима, као човек „који више разуме, него што зна“, да парафразирам луцидног Душана Радовића.
ЖЕЉА ЗА СТВАРАЊЕМ
Објављивали сте поезију и есеје, такође, аутор сте и публикација које представљају прилоге за библиографију значајних савремених песника. Поред тога, водите и Књижевни клуб „Словце“ за децу. Која област Вашег стваралаштва Вас највише радује? Да ли бисте нешто посебно издвојили?
– У једној књизи која је припадала мојој мајци, сачувани су моји цртежи и записи настали у периоду пре него што сам кренула у школу. Када их гледам, покушавам да разумем шта је навело девојчицу која је обожавала да слуша како јој причају и читају приче, да и сама покуша да запише своје мисли. И то не у свеску, већ на полеђини или на белинама већ одштампаног текста. Мислим да је та жеља за стварањем, као и моја непрестана опчињеност човековом потребом и умећем да ни из чега створи нешто, учинила да заволим уметност, да одаберем студије књижевности, као и да, после првих младалачких заноса који траже израз у поезији, наставим да пишем. Упркос свему што ме је у томе обесхрабривало. Иста љубав ме је одвела и у библиотекарство. Али, оно што ме највише радује, и као библиотекара и као некога ко покушава да ствара, јесу сусрети са занимљивим, паметним и племенитим људима и, нарочито, са децом. Они моју веру да је свет уистину бољи и лепши, него његове слике које гледамо на малим и великим екранима, још увек чине непоколебљивом.
Која је Ваша порука заинтересованима за креативно писање, посебно младима? Поред талента, шта је још потребно да се „покрене“ писац у себи?
– Мислим да је важно да што више и помније посматрају своје окружење, да уживају у мирисима, бојама и звуковима, да се играју у природи, да читају и богате свој језик. И, наравно, да маштају и о могућем и о ономе што их убеђују да није. Иако не постану писци − лакше и дубље ће разумети и себе и свет око себе, биће слободнији и сигурнији да изразе и изнесу своје, али и уваже мишљење саговорника. Зато обично сваку причу са онима који улазе у свет стваралаштва започињем речима Хенрија ван Дајка: „Искористи таленат који имаш. Шуме би биле веома тихе када би се чуле само птице које најбоље певају“.
Нела Радичевић
Фото: Невена Бечановић
БИОГРАФИЈА
Оливера (Вуксановић) Недељковић рођена је 19. јуна 1973. године у Чачку. Након завршене Гимназије у родном граду, дипломирала је на групи за српскохрватски језик и југословенске књижевности на Филозофском факултету у Нишу. Ради као библиотекар Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“.
Објавила је збирке поезије „Водени цвет“ (1996), „Прибор за читање“ (2002), „Сувласници белине“ (2006) и „Једном“ (2025), као и збирку поезије у прози „Постељица“( 2015). А од књига за децу је објавила „Причино дете“ ( 2013), „Успаванка за Месец“ (2021), „Наша Нада“ (2021), сликовницу „Новогодишња жеља“ ( 2025) и роман „Још само ово да ти кажем“ (2026), за који јој је припала Награда „Сребрно Гашино перо“, која ће у септембру бити уручена на 38. Међународном фестивалу хумора за децу. Може се похвалити и наградама „Момчило Тешић“ и „Перо деспота Стефана“. Двострука је добитница награде за кратку причу за децу Радио Београда „Јелена Билбија Лапчевић“ (2015. и 2026. године).
