Двадесетогодишња Јована Рајковић из села Катићи, засеока Клепани, већ зна да је пронашла свој пут. Док њени вршњаци траже прилику у граду, она је своју нашла у мирису сена, у благом погледу коза које је прате од детињства и у топлини млека које се претвара у сир.
„Одрасла сам уз козе,“ каже Јована, нежно се смешећи док их зове по имену. „Никада нисам желела да одем. Само да пронађем начин да останем, и успела сам.“
Данас има десет коза, од којих пет музе, а недавно је стадо проширила са још 12 расних „француских алпина“, познатих по високом квалитету млека. Њено двориште увек је пуно живота – мириса, гласова, меке земље и корака који никад не мирују. Kад сунце огреје, козе излазе на простране ливаде, где расте мноштво лековитог биља: мајчина душица, кантарион, хајдучка трава, све оно што даје посебан укус њеном сиру.
Kаже да су јој козе као чланови породице. Тепа им, мази их, а љубимица јој је Бранка. „Зимус, док су родитељи били на послу, сама сам помогла да се чак седам коза ојаре,“ прича са осмехом, оним који говори о снази и љубави.
Сир прави по рецепту своје баке, онако како се одувек радило, полако, с пажњом, рукама које знају и срцем које верује. У њеној кухињи настају четири врсте сира: обичан, затим онај с љутом паприком за оне који воле да се живот мало зацакли на језику, с рузмарином који мирише на лето и камен, и сир с вргањем – најређи, најплеменитији, онај који носи мирис шуме у себи.
„Сама сам штедела, а оставио ми је нешто и дека пре смрти, и уложила,“ каже Јована. „Али ништа не бих могла без подршке родитеља и сестре која сада учи ветерину. Биће ми десна рука.“
Јованин сир засад се продаје само по препоруци, преко рођака и познаника. Људи се враћају, зову поново, јер укус који долази из срца не може да се сакрије. Цена обичног сира је 1.200 динара, оних са додатком љуте паприке или рузмарина је 1.500, док сир са вргањем достиже 2.000 динара. Планира ускоро да отвори интернет страницу како би што више људи могло да упозна њен рад и, како каже, „да пробају комад мог света“.
Прошле седмице први пут је излагала свој сир на „Михољским сусретима села“ у Приликама, где је освојила трећу награду. Kаже да јој је то ветар у леђа и потврда да све што ради и вреди. „Нисам очекивала награду, само сам желела да покажем шта могу. Сад верујем још више у то што радим,“ прича уз осмех који се не скида с лица.
Свесна је да неће бити лако, али одлучно каже да неће одустати. И заиста, Јована не чека да се прилике појаве, она их ствара. Тренутно учествује у пројекту „Повезане, креативне, одрживе – Пет општина, једна визија: развој сеоског предузетништва“, који окупља жене из Ивањице, Чачка, Kраљева, Рашке и Врњачке Бање. Пројекат спроводи Регионална агенција за просторни и економски развој Рашког и Моравичког округа, уз подршку Министарства за спољне и европске послове Републике Словеније, Амбасаде Словеније у Београду и локалних самоуправа. На радионицама је учила о финансијама, пословном планирању, дигиталном маркетингу и промоцији, а недавно је била и у студијској посети Словенији, где је видела како тамошња домаћинства функционишу. Каже да је много научила и схватила да се и овде може исто, само ако имаш вољу.
Kада прича о будућности, у њеном гласу нема сумње. Само тиха одлучност и ведрина. Студира ИТ академију, али већ зна да ће се кад дипломира, посветити потпуно свом селу, козама, свом миру.
„Не желим да бежим од онога што јесам. Срећа је кад знаш где ти душа најслободније дише“.
У њеном погледу видиш и планину и ливаду и прошлост и будућност. А у свакој кришки њеног сира детињство које није отишло нигде, већ је само сазрело, попут млека што се претвори у укус који памтиш.
Ово није само прича о сиру, већ о вери да се може остати, и успети, и живети пуним плућима тамо где су ти корени.
Јована не прави само сир, она прави смисао. А кад неко то пронађе тако млад, све остало дође само.
Фото: архива саговорнице
Ј.С.
