Društvo

KAKO JE DEVOJČICA POBEDILA ANOREKSIJU

AUTOBIOGRAFSKI ROMAN „PLAVA“ ČAČANKE MAGDALENE MIKOVIĆ NA SAJMU KNJIGA

Magdalena je svoj prvi roman “Plava“ napisala ove godine,  objavljen je u izdanju „Pčelice“, a ona je nedavno gostovala kao autor na Sajmu knjiga. Roman je pisan po istinitim događajima iz života ove sedamnaestogodišnjakinje, koja je bolovala od anoreksije i izlečila se. Kako kaže, napisala je knjigu samo iz jednog razloga: „Da probam da sprečim mlade ljude da menjaju slobodu misli, osmeh i sve ljude koje vole za jedan skelet praznih očiju, u nadi da će možda, jednog dana, zadovoljiti Anoreksiju.“

Magdalenina priča o tome šta joj se desilo sa samo 14 godina, kao i njena pojava i njena razmišljanja, koja je podelila sa čitaocima „Glasa“ ne mogu vas ostaviti ravnodušnim. Nije jaka reč ako kažemo da je užas kroz koji je prošla od nje napravio heroja. Pravog heroja sa samo 17 godina. Devojčicu koja se izborila sa jednom od najpodmuklijih bolesti, koja ju je, kako nam je i sama rekla osnažila i naterala da sazri brže od svojih vršnjaka, ali joj je na neki način i nametnula odgovornost da misli o svima onima koje bi mogla da zadesi ista sudbina. Zato je i napisala autobiografski roman. Za sve kojima može da se desi anoreksija, a ona kaže da može svima. Bez obzira na pol ili godine.

– Često se upadne u anoreksiju, jer se stvori želja da kontrolišete nešto umesto nečega drugog što ne možete da kontrolišete. Na primer, ako ja sad ne mogu da kontrolišem to što je moja baba umrla, ja ću da kontrolišem unos hrane, što nema veze jedno s drugim  – objašnjava Magdalena. Ali, njen put ka anoreksiji bio je drugačiji. U osnovnoj školi doživela je verbalno nasilje, roditelji su joj se razveli, išla je godinama na balet, a tamo su je zvali „Krofnica“. Oduvek je kaže, imala normalnu kilažu, nije bila gojazna, ali za balet moraš biti mršaviji i prevelika su očekivanja, sa kojima mlada Magdalena u jednom trenutku više nije mogla da se nosi. Mislila je da bi valjalo da dijetom skine tri kilograma. Bila je sedmi razred. I tada je sve počelo, kako ona kaže, jedan začarani i mračni krug. Počela je da drži dijetu, koja se sa prvobitnih sedam dana produžila na nekoliko meseci. Mama joj je radila, sama sebi je kuvala i postepeno izgubila devet kila. Kada je u septembru krenula u školu, drugari su joj bili u šoku kada su je videli. U to vreme posećivala je psihologa, zbog razvoda roditelja i počela je priča o njenom “nejelu”. Preporučili su joj da ode u Beograd na lečenje.

– Mama je bila protiv, rekla je da bi ona to mogla da reši. Probala je. Bila je jako uporna, ali ja sam bila upornija. Na kraju, obe smo videle da nema pomoći. Ja sam sebe gledala i mislila da bi trebalo da budem još mršavija, a mama je pored mene plakala – priča Magdalena.

PANIČAN STRAH OD GOJENJA

Iz njene priče se stiče utisak da je toliko dobro upoznala „Anoreksiju“ i sada je s njom na ti, jer je se više ne plaši. A plašila se užasno, jer je „Anoreksija“ preuzela kontrolu nad Magdaleninim životom i oduzela mu sjaj.

– Strah od gojenja je bio strašan. Kad je trebalo nešto da pojedem, ja sam imala panični napad. LJudi misle ona drži dejetu, neće da jede i baš je briga. Ne. Ja kad treba da jedem, ja umrem u sebi. I kada bih pojela nešto osećala bih strašnu krivicu. Iako osećam glad, lakše mi je bilo da ne pojedem i da budem tužna jer mi se jede, nego da pojedem pa da naredna tri dana patim zato što sam to pojela – objašnjava. Na anoreksiju je gledala kao na drugu osobu pored nje. I samo joj je ona bila dovoljna.

– Ta druga osoba, „Anoreksija“, uporno priča da nije dovoljno dobro. Ništa nije dovoljno dobro. Ja dođem do neke kilaže, pa onda hoću još manje, jer zašto ne, kad mogu i onda tako konstantno, dok se ne dođe do rupe bez dna, gde je jedini put dole – kaže Magdalena. U toj borbi sa brojanjem kalorija, nejelom, vežbanjem opadala joj je kosa,  bilo joj je veoma hladno i izgubila je ciklus na godinu dana. „Ta hladnoća je najgora. Zato mi je knjiga tako plava. Zato se zove „Plava“. Ja gledam na anoreksiju kao na plavu boju“, objašnjava Magdalena.

„BITKA“ U BEOGRADU

Dok iz dana u dan tone u tu rupu bez dna, jednoga dana postaje svesna da ne može ništa da promeni i odlazi u Beograd na lečenje, sa već drastično smanjenom telesnom težinom. Ta dva meseca, Magdalena nikada neće zaboraviti, jer je vodila životnu bitku, u kojoj, tada, nije bila sigurna da će izaći kao pobednik.

– Bilo je strašno. Pogotovo jer ima i drugih anoreksičara, a oni se često takmiče ko će manje da jede. Iako je kontrola bila rigorozna, pokušavali smo da ostavimo sok pri dnu čaše kako ne bismo popili sve, razmazivali hranu po tanjiru, da pojedemo što manje. Nismo bili samo mi anoreksičari, bilo je i drugih. Nekih koji boluju i od šizofrenije. Scene su bile užasne, iako je to bio sprat za adolescente, a ja sam na njemu bila najmlađi pacijent – priča Magdalena i objašnjava, da iako je žarko želela da se vrati kući, podjednako se toga i plašila:

– Plašila sam se da ako odem kući, videću moje koji će biti tužni, a znala sam i da njih mogu da prevarim da ne jedem. Ali, ipak, jedva sam čekala da odem. Jedina parola koja mi je na kraju pomogla bila je da je svaki zalogaj jedan korak bliže kući.

Dovela je sebe do trenutka kada je verovatno bila na ivici smrti i baš tad je pobedila svoju, do tog momenta, najbolju drugaricu „Anoreksiju“.

–  Došla sam kući za vikend, nešto smo jeli i ja sam uveče dobila dijareju i završila u Hitnoj, jer kad neko ima anoreksiju i dobije dijareju, to je baš opasno. Onestvestila sam se, vadili su mi krv… Imam u knjizi tu scenu opisanu. Tata me je nosio kroz hodnik čačanske Bolnice, ja sam bila polusvesna, ne znam ni gde sam i osećam kao da mi bukvalno duh umire. Probudila sam se negde oko tri ujutru i nisam znala gde sam. Znam da nisam kod kuće u Čačku i znam da nisam u Beogradu. Gde sam? Od te večeri mi je postalo lakše da jedem. Tada sam shvatila da ću umreti ako nastavim – priča naša sagovornica. Na mamino insistiranje, vratila se iz Beograda oko Nove godine i do maja povratila kilažu i sve je opet bilo u redu, dok ponovo nije krenula na balet. Tada se krug nastavlja. Magdalena je opet poželela da omrša i to je uradila, ali ovoga puta je bila svesna sa čim se bori. Dobro je upoznala „Anoreksiju“. Nije otišla u Beograd, već ju je sama pobedila. Kaže da je bila presrećna što je uspela sama da se izbori.

– Neće mi se desiti nikad više. Sto posto. Znam, sasvim sam sigurna Jer, drugi put kad mi se desilo bila sam svesna šta radim. Sad više i ne idem na balet. U drugoj sam državi, treću godinu srednje škole pohađam u Velikoj Britaniji, a tamo nije poremećen sistem vrednosti kao ovde – priča Magdalena.

„PLAVA“ TREBA DA POMOGNE SVIMA

Svojom knjigom želi da pomogne i onima koji pate, da ne pate previše dugo. Zato što neki ostanu u tom začaranom krugu i po nekoliko godina ili do smrti.

– To je poenta. Svi misle da se dešava samo na TV-u i manekenkama. Misle da ne može njima da se desi. U knjizi imam jedan deo, gde naglašavam da može da se desi apsolutno svakome. Ja sam napisala knjigu kako je meni krenulo sve. I mislim da 90 odsto ljudi tako upada u anoreksiju – priča Magdalena. Od ove školske godine pohađa školu u Engleskoj, za koju je dobila stipendiju, gde usavršava svoje znanje iz četiri predmeta: muzike, teatra, psihologije i filozofije. Ugojila se kaže, sigurno pet kila.

– Šta me briga. Jesam li ja zadovoljna? Šta radim, čime se bavim, moja interesovanja, kako mi je ispunjen dan? Ja jesam. Ako neko ima prijatelje koji ga vole samo ako je mršav ili debeo, onda to nisu prijatelji – priča sada ova potpuno oporavljena i samosvesna tinejdzerka. Voli da glumi, muzika joj je najveća ljubav, svira klavir već osam godina. Sa filozofijom se susrela tek ove godine i to joj je kaže, sjajno, jer voli da razmišljam dosta, a psihologijom želi da se bavi u životu, jer želi da pomogne ljudima. Na balet više ne ide. Voli da igra, ali kada joj je do toga, ode na žurku i iskače se.

Magdalenina knjiga „Plavo“ bila je rasprodata na Sajmu, a može se naći u prodaji i ona nije mračna, jer Magdalena ne voli da piše mračno, a ova knjiga, uostalom, ima hepi end.

– Kad neko počne da čita knjigu, nema pojma da će čitati o anoreksiji. Na početku se bavi baš tinejdzerskim stvarima koje prate srednjoškolce. Volim da težim ka svetlu kao Betoven – kaže Magdalena.

Period kroz koji je prošla bio joj je jako težak i životno iscrpljujući. Kaže da je nakon svega ostarila mnogo. Sazrelila. Ali je iza sebe zauvek ostavila dane kada je svakog trenutka razmišljala  šta jede, koliko ima kalorija, šetala, pet hiljada ili deset hiljada koraka preračunavala u kilometre, a njih u sagorele kalorije, da li trči brže ili sporije… „Ako mi verujete, svirala sam klavir i tražila na internetu koliko se kalorija troši dok sviram“, priča.

A danas, danas se više ne nervira oko sitnih stvari, kako kaže. „Šta će tebi da promeni pet kila manje ili više. Hoće li te neko zbog toga voleti manje ili više? „. Magdalena više ne pazi šta, gde i koliko jede.

I. M.

 

 

 

Оставите одговор