ВИНОГРАДИ У ЧАЧАНСКОМ КРАЈУ, НЕКАД И САД (5)
Памти Милорад Пантелић Жућо време када су се простирали виногради у Паковраћу од Овчарића до у недоглед. Мада је је тада био још дечак, Милораду који је закорачио у осму деценију, та милина трајно се уселила у поглед и срце. Чува ове слике само у сећању, јер је сада у околини остало само пар винограда. Пре више од пола века Пантелићи из Дљина купили су земљу у Паковраћу, на којој су и тада били виногради, стари ко зна колико. Из једног јединог који је опстао из тог доба, баш под самим Овчарићем, још у вину и ракији Пантелића има рода и са ових гиџа, иако једва да им приђу пре бербе.
Дани су одужали, али не довољно да Милорад и његова супруга Миланка Мила све послове у доњим, новијим виноградима заврше. Журе и због најављене кише, празника, али и због обавеза на великом имању у Дљину где су њиве, баште, у штали је десетак крава.
– Све је ово овде, од гребена па наниже, била земља људи из лучанске општине. Мој ђед је овде купио имање од неког земљака. Сад имамо око 30 ари под виноградом. Извадио сам старе чокоте, било је ту каменичарке, врањца, динке… Пре тридесет година сам посадио 12 редова, после десет година још пет, а најмлађи део је из 2007. Задржао сам старе сорте, али само додао мало хамбурга, мерлоа, италију за јело, а имамо и црну заметнину, кардинал, франковку која ми служи да вину да боју, јер је црна као трњина – ишчитава Милорад из свеске у којој су и његови стари писали.
И Пантелићи кажу да је прошле године био добар род, јер су стигли два пута да добро залију винограде, који су на падинама по цео дан осунчаним. Свако зрно било је попут меда, цео грозд није могао да се поједе колико је слатко било, каже Мила. Имали су више од хиљаду литара вина, скоро све је отишло, долазе им купци и из других градова. И више од сто литара лозоваче.
– Ако не уђеш данас у виноград, сутра немој долазити. Мора све да се уради на време. Лети радимо од зоре док не угреје сунце, а онда тек кад прехлади. Све средимо до Петровдана и не улазимо до Илиндана, јер у то време није пожељно ни човечија сенка да уђе у виноград – описује Милорад.
И он и Мила не жале труд, воле да дођу у Паковраћу, међу своје винограде. Посадили су и шљиве и јабуке. Да није тако, кажу, џаба би све било. Винограде су радили Милорадови покојни деда Љубомир и отац Страин. Долазак у Паковраћу у њихово време често је био тешка мука, јер су знали пешке да се упуте из родног Дљина, да орежу, окопају и налију старе чокоте у винограду. Све само рукама. Са оближње чесме воду су доносили у дрвеним бурадима на леђима.
– Треба много рада, виноград тражи своје, баш као и човек. Али, даје много кад се све испоштује. Да би ово човек радио, мора да воли. Ми ћемо док можемо, а после, ако деца буду хтела, нек наставе. Али, док сам жив нећу дозволити да зарасте у врзину. Многи су одустали од ове лепе традиције, ми нећемо – обећава Милорад Пантелић.
Сада је све много лакше. У овом делу села имају и кућу, где могу да се склоне кад је невреме и да се одморе између два посла. Али, кажу кроз шалу, и то често забораве.
А виноград је чудо, стално рађа, само једне године боље, друге лошије. Кад озелене редови и заруде гроздови, нема ништа лепше, закључује наш домаћин.
Весна Тртовић
Фото: В. Т. и из албума саговорника
КАО ДА ЈЕ ВРЕМЕ СТАЛО
„Најдужи век винова лоза има“, понавља неколико пута Милорад и показује према забрану високо изнад куће, где је стари виноград. Посађен је, каже, много пре него што су купили земљу у Паковраћу. Нити га везују, нити окопавају. Као да је време стало у њему. Стигну да га оберу мало раније, да оставе за ракију, јер, прича, ако одоцне сав род однесу чворци.
У ДЉИНУ И КУПИНЕ
Од када је отишао у пензију, Милорад се бави искључиво пољопривредом. Осморо укућана у Дљину – два сина, снаја, троје унучади, супруга и он обрађују око десетак хектара своје земље и још толико у закупу. У Дљину имају засаде купине, али стижу и то јер се бербе не поклапају. Имају још три хектара земље у Срему, у Купинову, коју је Милорадов отац још шездесетих година купио са намером да се тамо одселе. То никада нису урадили, али је Жућо до пре неколико година тамо сејао кукуруз. За сада је одустао од тога, највише због путовања, па је ту земљу дао под кирију.
