Манифестација Дисово пролеће је и 2026. године, у оквиру издавачке делатности, изнедрила 57. број истоименог листа. Најстарија публикацја Градске библиотеке у Чачку овог пролећа штампана је на 48 страна, а текстове потписују знaчајна имена из света књижевне критике, песници и писци. Александар Костадиновић, као члан жирија, написао је вредан осврт на поетику овогодишњег лауреата Дејана Алексића. Такође, квалитетна промишљања о поезији Алексића, али и о његовом песништву у прози, дале су Ана Гвозденовић и Милица Ћуковић, чланови редакције. У интервјуу је вредне одговоре о свом стваралаштву приложио и добитник Дисове награде за 2026. годину. Лист доноси и прошлогодишње „Слово о поезијиˮ Драгослава Дедовића, као и беседу лауреата 62. Пролећа Небојше Васовића. За 57. број Дисовог пролећа значајне прилоге су написали и Јелена Марићевић Балаћ, Јана Алексић, Недељка Бјелановић, Часлав Николић, као и чланови редакције Оливера Недељковић, Марија Радуловић и Никола Пеулић. Гл. и одговорни уредник је Тања Вуковић, а за дизајн периодичне публикације, у којој су објављени и резултати свих актуелних конкурса Манифестације, био је задужен Милош Вук Алексић (LUPO Design Studio).
У наставку доносимо реч уредника.
ТАМО ГДЕ ПОЧИЊЕ НАШ СВЕТ
О чему нам све поезија говори, чему нас учи, шта нам рашчитава, а шта прећуткује… Да ли је она у свеопштем „сјајном бескрајуˮ на друштвеној маргини или јој друштвена маргинализација суптилно отвара (несвесна да то чини) несвакидашње просторе да допева, дочара, разабира и гради нова пристаништа, у којима ћемо се бар на тренутак укотвити и открити другачије, наше светове.
Шездесет трећи пут Пролеће је удахнуло свежину праве врлине поезије ‒ моћ песника да очисти прашину нападалу преко најчудесније овоземаљске појаве – људског живота. Ту свежину насталу имеђу и иза језика, доносе текстови у овогодишњем листу.
Истраживачка игра на вежбалишту духа у 57. броју Дисовог пролећа отпочиње прилозима који су посвећени лауреату Дејану Алексићу. Откривањем његове мале повести и песничког раја урања се у тематски простор неочекиваног. Потом се причама о самоћи надилази рутина и призивају поетска чуда и отклањају кварови, у које је човек својом несмотреношћу (непромишљено, свесно или изнуђено) запао.
У спајању неспојивих светова кренуло се од јубилеја – двеста година од рођења Орфелина, који је извео своје презиме из комбинације имена песника грчке митологије, да би се пред крај броја дошло до текста у коме се износе запажања о алгоритму који покушава да пише попут књижевника.
Странице су посвећене и писму које је израна било намењено само једном читаоцу, да би седам деценија касније нашло важно место у Библиотеци целини „Музеј поезијеˮ, а које нам открива неке од кључних, будућих, песничких поетика Бране Петровића.
Драгоцена су и промишљања о вечној симултаности свеколике поезије, као и она која доносе благослов најлепших завештања исписаних у дарованој дуговечности. А засигурно је да су међу нама ходили и песници који су својим стваралаштвом упорно, и упркос налетима меланхолије, неговали вољу за сврховитошћу и занавек оставили одшкринути прозор за улазак светлошћу и смислом преобилне љубави.
Посебно радује када се сусрећемо са савременим лирским гласовима чије су књиге интимни празници читалачког искуства, који се истанчано и ненаметљиво издвајају и нуде „тачан налазˮ душевних и глобалних, колективних кретања, јер духован пак све испитује.
И док певамо или гласно ћутимо, у малом књижевном интермецу и трагању за сопственим смислом, завршићу речима овогодишњег добитника Дисове награде „зар слутња није најприродније стање у коме се песник осећаˮ?
Тања Вуковић
