Piše Danijela Obradović, profesor srpskog jezika i književnosti na privremenom radu u Kini
Mirišu trešnje, cveće i trava. Najlepše doba za duge šetnje i šarenolika ćaskanja. Vreme divnih boja, divnih mirisa i svakakvih buđenja. U svetu koji je tuđi, u kojem se trenutno nastanjujem, a koji broji milione i milijarde ljudi, sudbina, spratova, ulica, kilometara… onaj moj maleni, u kotlinu uvaljen Čačak, odiše bliskošću.
Zašto neko ode, to i nema neki univerzalni odgovor, ali kada je vreme za povratak, to valja pitati sebe. Sa ove distance moja nedostajanja su mi postala jako interesantna, neverovatno je za šta se čovek sve veže. To će me, na kraju krajeva, vratiti nazad.
Subotom uveče i dalje sam na svirci. Neki bend, u mojoj glavi jako dobar, svira Smakov „Šumadijski bluz“ u voljenoj Mančuli. Morava kotrlja brige nizvodno, bedem miriše, prigušene svetiljke skrivaju zaljubljene, a ja, sa najdražim ljudima nazdravljam dok „pevamo o Sreći“.
Morava je možda samo jedna reka u nizu, ali ova Reka ima puls, opipljiv i živ. Prateći njega, lako nabrojim šta mi sve nedostaje. Nekako je ona epicentar nedostajanja. Od brane u Parmencu, kod koje sam umela da izađem iz autobusa, vraćajući se s posla, pa da peške, sa rukama punim kontrolnih zadataka, dodjem do gradske plaže. Drugim danima bih naizmenično ispozdravljala stare znance nastanjene u dragoj mi Klisuri.
„Da li sam svuda gde su mi tragovi?“ Pitamo se Mika i ja. Jesam, jesam, svuda sam.
Eno me u Međuvršju, pijem limunadu, gledam patke i sunčev trag u jezeru. Jedem palačinke u „Mojoj luci“ dok sa prijateljem pricam o ljubavi. Vidim se i sa vrha Kablara gde mi društvo pravi najbolji saputnik u lokalnim lutanjima, onaj s kojim delim životni prostor, roditelje i životne radosti već 28 godina. Eno me i na Ovčaru, kroz šumu spajam Sretenje i Preobraženje. Prelazim most u Ovčar Banji, pijem kafu s komšijama, žurim na čas, jer imam 8/2, sređujem cveće, igram se s psom, slušam iznova babine priče, čekam da se ohlade ledene kocke…
Eno me u Međuvršju, pijem limunadu, gledam patke i sunčev trag u jezeru. Jedem palačinke u „Mojoj luci“ dok sa prijateljem pricam o ljubavi. Vidim se i sa vrha Kablara gde mi društvo pravi najbolji saputnik u lokalnim lutanjima, onaj s kojim delim životni prostor, roditelje i životne radosti već 28 godina. Eno me i na Ovčaru, kroz šumu spajam Sretenje i Preobraženje. Prelazim most u Ovčar Banji, pijem kafu s komšijama, žurim na čas, jer imam 8/2, sređujem cveće, igram se s psom, slušam iznova babine priče, čekam da se ohlade ledene kocke…
Čuju se kockice, dobila sam ručni jamb koji nemam gde da pišem, na radost „ljutog protivnika“, koji jednim okom motri na zelenom čojom presvučene stolove za bilijar u „Škorpionu“. Rado bih se zaljuljala na svojoj terasi, uz miris bordo ruže koja se penje ka meni. Udahnula bih večernju svežinu i upila žagor sa ulica. Mada, tu sam ja, iza ugla, dok čekam na trgu kod, po mom ukusu ne toliko lepe fontane, da se neko nasmejano lice pojavi.
Dušu grada čine ljudi, a ja, izgleda, imam tu sreću, da upoznajem samo najbolje. Do skorog viđenja!
