Međunarodni dan starijih osoba, 1. oktobar, bio je dobar povod da se okupe u prostorijama Crvenog krsta, da budu među prijateljima. I da sa drugima prozbore o svojim godinama, o svemu onome što im dan učini lepšim, o prednostima trećeg doba, da provere šećer i pritisak i da, zašto da ne, kažu nešto i o bolestima i ponekoj nevolji… Jer, sve je to život, čulo se često tog dana.
Zajedničku akciju, koje je više ličila na prijatno druženje, povodom Dana starijih osoba, priredili su im zaposleni i volonteri Crvenog krsta Čačka, Polivalentna patronažna služba, Preventivni centar, Zavod za javno zdravlje, Ujedinjeni penzioneri Grada Čačka i Društva za borbu protiv šećerne bolesti „Diabetes mellitus“ Čačak.
Na teritoriji Moravičkog okruga, prema poslednjim podacima, čak 23,3 odsto od ukupnog broja stanovnika su stariji od 65 godina, iznela je pored ostalog dr Danijela Parezanović iz Zavoda za javno zdravlje Čačak, koja je prisutnima govorila i o brojnim stereotipima kada se priča o starijima.
– Celo društvo mora da se bori protiv toga. Jer, nisu se stariji otuđili od društva, već je baš obrnuto. Ono što je važno za sve vas je da se pridržavate saveta svog lekara, da redovno uzimate terapiju, ali da budete što više fizički aktivni, koliko vam to dozvoljava zdravstveno stanje. Naravno, i mi mlađi treba što više da vas uključimo u naše aktivnosti – samo su neke od poruka dr Parezanović.
Prisutne je pozdravila i Biljana Davidović, sekratar Crvenog krsta Čačka, koja je napomenula da je slogan ovogodišnje kampanje Crvenog krsta Srbije i Crvenog krsta Čačka „Ka jednakosti u starijem dobu“, s ciljem da se promoviše ravnopravnost u starenju. Ona je naglasila da, zahvaljujući dobroj saradnji sa predsednicima saveta mesnih zajednica, volonteri Crvenog krsta stižu do onih kojima je pomoć potrebna.
Bilo je mnogo pitanja, sugestija, svi su želeli ponešto da podele sa drugima, pa i poneku šalu. Među njima je bio i Ljubiša Maslać. Ostala je svega jedna godina do devedesete, a ovaj stameni starac se izvinio skupu, jer je žurio zbog nekih svojih obaveza, a treba da ode i u Rošce, gde ima malo imanje.
– Bio sam bravar u fabrici „Cer“ 40 godina, a posle sam radio i privatno. Kad mi je bilo 72, jedan prijatelj mi je savetovao da pecam ribu, umesto što stalno radim. A prošlo je od tada 17 godina… U Rošcima imam malu baštu, gajim paprike, paradajz… I svaki dan bar po dva-tri kilometra pešačim. Pohvalio bih se ćerkama, unučićima i praunučićima – u brzini nam ispriča Ljubiša, koji osim očnog pritiska nema drugih zdravstvenih problema. Pa i to mu mnogo ne smeta, jer i danas može da čita bez naočara.
U sličnom raspoloženju nas je sutradan dočekala u svom domu Nadežda Vasović, koja je 2. juna ove godine „uzela“ 90-u. Sa heklerajem u rukama, od koga se ne razdvaja ni dok razgovara sa nama. Hekla bez naočara, iako je operisala oba oka. Kada je tražila „cvikere za rad“, doktor joj je rekao da je ona svoje odradila.
– Tek sad mislim da radim, rekla sam. I prođe nekoliko meseci, ja opet uzela da heklam i vezem goblene… To mi je najlepša zanimacija. Volim i pivo, ali počelo da me goji, pa pazim. Sada na zabavama radije popijem po jedan špricer – priča nam pomalo šeretski Nada, uz primedbu da godine ne treba brojati, jer nema ni vremena, a one ionako prolaze. Ipak, porodica voli da se okupi za njen rođendan, pa je tako bilo i ovog leta, u restoranu.
Sve je oko Nadežde u znaku cveća, stoljnaci, njena haljina, koju je, čini se, posebno izabrala za susret sa gostima, ljubičice u saksijama… Jedino joj u zgradi nedostaje dvorište, da ima što više prostora za cveće. Zato se i obradovala saksiji cveća koju su joj poklonili zaposleni iz Crvenog krsta, gde je i dandanas aktivista.
Priča nam uzgred o svom životu, i sve uz blag osmeh. Rođena je pored Valjeva, a od kad se udala postala je Čačanka. Rano je ostala bez supruga, ali i pored svih teškoća i oskudica, izborila se za svoja dva sina, da postanu, kaže, dobri i svoji ljudi. Ima Nadežda i danas brojna interesovanja. Voli i da zapeva, a to i čini često uz pevačku grupu Mladene Gojković, sa kojom na klupi ispred zgrade svaki dan pije kaficu, uz priču i ručni rad, naravno. Ode peške od svog stana u Nemanjinoj do pijace, do Udruženja penzionera i Crvenog krsta, nije joj teško ni veći teret da ponese, a kuću održava sama. Sve osim brojnih suvenira, koje snaha pere. Zauzvrat, Nada im ispeče papriku za zimnicu.
Hvali nam se i slikama unuka bliznakinja Jovane i Maje, koje su završile Fakultet umetnosti u Kragujevcu. Naravno, i svojim ručnim radovima koje nam ponosno pokazuje.
Odlazimo i do Mojsinja, u posetu Živku Spasojeviću, o kome je „Čačanski glas“ nedavno pisao. Stotu će, kaže, napuniti 15. juna sledeće godine. I dok sedimo ispred njegove kuće, priča teče… Kao dokaz koliko je čovek, pre svega, društveno biće. „Jer, kad ostariš…“, najviše nedostaje reč, tuđa češće, ali i svoja koju će neko drugi da sasluša i razume.
V. Trtović
