Kultura

ОВАЦИЈЕ ЗА “СЛОБОДУ ЧАЧАК”

Премијера позоришне представе „Слобода Чачак“ у продукцији Градског позоришта Чачак, урађена према концепту и режији Милоша Миловановића, Иване Терзић и Братислава Јанковића и по тексту Ане Вучићевић, изазвала је у четвртак, 9. јуна, овације и салве аплауза на камерној сцени чачанског Дома културе.

Кувало је иза тешке сценске завесе, где је на подијуму велике сале Дома цултуре била постављена сценографија, фабричка трака од столова са чувеним “плавим” усисивачима који се оглашавају повремено током представе. Кувало је и од музике и весеља какво само једноставни, раднички свет уме да направи, исказујући радост живљења…

Сјајна, слојевито конципирана, са неколико нивоа порука, одраз соцреалистичког менталитета, али и једноставности живота и људске среће остварене у малим стварима, са широким дијапазоном могућности дружења, солидарности, сарадње… Представа кроз хронологију настанка једног од великих југословенских предузећа од “општедруштвеног значаја” каква је “Слобода Чачак”, основана 12. октобра 1948. године, еманира “оно време”, за које често данас од старијих чујемо да је било безбрижније и срећније, безбедније и уређеније, са именом које је посебно у граду Чачку – Слобода, одувек имало посебно значење и симболику. Слобода није само име фабрике, то је принцип и смисао живота на овим просторима одвајкада.

Време соцреализма, право жене на рад, “Видиш ону ружу, расте и никога не пита, развија се како она хоће”, савет је тетке девојци која жели да се запосли и не остане по професији “само” домаћица…

Сукоби са малогрђанским менталитетом, упутства и савети ћеркама како да се понашају кад се запосле духовито и једноставно упућују глумице-раднице натуршчици – “Само се смешкај, не запиткуј много, само се смешкај, кад те неко похвали или изгрди смешкај се, и немој да се исти чеш много, смешкај се, умерено ради, не претеруј, нико то неће ценити, смешкај се, у туђе афере буди упућена, ћути и смешкај се, према старијима буди послушна и смешкај се…” Ту су и паланачко кафенисање, обавезно трачарење, понека свађа, све да се зна о сваком, ко с ким, где и шта, удварање уз звук усисивача и договор за кремпите у “Пеливан” (култну чачанску посластичарницу за многе генерације), „покривање“ и солидарност у ситуацијама када се ради додатни посао, жене различите старосне доби са својим породичним пртљагом, парадигме освајања вештине опстајања, боре се за слободу избора о сопственом животу и његовим токовима… Али, сви опуштенији и срећији, чини се по изузетној носталгичној атмосфери коју су глумци и натуршчици заједно донели на сцену.

Сјајни, аутентични костими Сање Живановић, раднички мантили са натписом на леђима “Слобода”, свечане тоалете за славља и излете, како рекоше “Аутопревозовим” врндељима, а мода шездесетих, седамдесетих и даље… И где год се оде у ресторане, музеје, кафане, “дигне” се нешто, за успомену… Испраћаји у пензију у “Моравином” ресторану… Нараторка води кроз реалну хронологију фабрике, од оснивања до данашњих дана, статистику успона и падова, а онда сирене, бомбе, сирене… Страх и порука – „Народ је “Слободу” подигао из пепела“, и торта “реформа” за коју се плаћа 500 милијарди динара… Све је то историја фабричке и људске слободе о којој нам говори ова, на моменте и потресна драма.

Музику за радничку “душу” на хармоници развлачио вешто Немања Брковић: Моравац коло, у које се радници лако и брзо хватају, понека скривена или неостварена љубав уз “Хармонико моја”, “Уз Мораву ветар дува” или “Тополска 18”, мераклијска “Ова ноћ”, патриотска “На планини на Јелици”…

Глумац Владимир Јоцовић, аутентично и комично одиграо профил (не)типичног директора који води двоструки живот… Глумице, натуршчици, веома спретне, рутински, реално одиграле своје роле, тешко је разабрати нијансе између професионалца и аматера…

И на крају, свака од њих открива своју слободу: једној се остварио сан девојчице да буде глумица, за другу је слобода то што је већ ту, на сцени, за трећу могућност да ради што јој срце жели, за четврту – “Слобода није само име фабрике, слобода је када успеш нешто што си мислио да нећеш успети, кад даш себи нову шансу, бити свој, ја сам управо добила своју слободу”, рекла је једна од натурализованих глумица Катарина Кулашевић. Свака част!!!

Смеха до суза и туге до суза… Драма коју обавезно треба погледати.

И како сачекати репризу до септембра?

Зорица Лешовић Станојевић

Фото: Зоран Јовановић Мачак

Фоторепортер “Вечерње новости”

Глумци: Ивана Терзић, Невена Кочовић, Милош Пантић, Драган Петровић и Владимир Јоцовић.

Глумци аматери (натуршчици): Данијела Белић, Вера Рајић, Снежана Јовичић, Катарина Кулашевић, Славица Ницовић, Сара Петровић, Снежана Чикириз.

Деца: Теодор Лазовић, Михаило Живановић, Огњен Богићевић.

Хармоникаш: Немања Брковић.

Статисти: Марица Иштар, Александар Јанковић, Драган Вукашиновић, Милош Живановић.

Мајстор светла: Горан Ђудић.

Инспицијент: Јелена Павић.

Организација: Јелена Павић и Миша Раичевић.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.