ПРЕДСТАВНИЦИ УДРУЖЕЊА ПРОИЗВОЂАЧА ЋУМУРА СЛОВЕНИЈЕ И ЕВРОПЕ ПОСЕТИЛИ ДРАГАЧЕВО
ПРОИЗВОДЊА „ЦРНОГ ЗЛАТА“ ОДОЛЕВА МОДЕРНОМ ВРЕМЕНУ
У организацији Еколошког друштва „Драгачево“, представници Удружења угљара Словеније и Удружења угљара Европе недавно су посетили ћумурџије у драгачевском крају, како би се упознали са овдашњим примерима добре праксе у неговању старог ћумурџијског заната. Посебно добре утиске са овог студијског путовања, гости из Словеније понели су из села Пшаник, где их је угостила породица Добросављевић, која се традиционално бави производњом ћумура.
Ћумурџијски занат представља стару и тешку вештину добијања дрвеног угља – ћумура процесом спорог горења дрвета, a ћумурџије су биле мајстори који су од дрвета стварали угаљ, често називан „црним златом села“, јер се без њега некада није могло ни грејати, ни ковати, ни кувати. А од најстаријих времена, Драгачево је један од најпознатијих крајева у Србији по производњи ћумура.
Производња дрвеног угља, у народу познатог као ћумур, занат је стар хиљадама година. Наши преци су прво ћумур производили у копама које су биле у земљи, а њихова величина се подешавала према жељеној количини дрва. Базен се копао у земљи и ту су се слагала дрва и пекао ћумур. За овакво добијање ћумура било је потребно много радника. Други начин производње ћумура биле су надземне копе, где се дрво слагало на површини земље у облику полулопте, а потом се копа са дрвима покривала бујадима, кровином, земљом, па се онда са њеног врха кроз остављен димњак потпаљивала жаром. Зависно од количине дрвета, посао је трајао од 15 до 20 дана, а по његовом завршетку, ћумурџије су најчешће пекле прасе, али, како се приповеда, „не због јела, већ да се испроба квалитет ћумура“. Производња ћумура у надземним копама захтевала је мање рада, па се зато овај начин производње „црног злата“ дуже задржао. Данас се у надземним копама ћумур производи само у неким местима јужне Србије, али и у Словенији и бројним земљама Европе.
У Драгачеву, али и широм Србије, после Другог светског рата прешло се на зидане ћумуране или жежнице, како их је народ звао због процеса жежења, својеврсног угљенисања дрвета са минималним присуством кисеоника. Ове зидане ћумуране су олакшале рад и контролу целог процеса производње ћумура, па су због тога нашле најширу примену у Србији. Ћумурану није тешко подићи, али јесте скупо, јер је за њено зидање потребно да се обезбеди око 2.000 цигли, креч, песак, цемент, а ту су и незаобилазни вентили и горњи отвор, познатији као „уста“ ћумуране.
ТРАДИЦИОНАЛНА ПРОИЗВОДЊА ЋУМУРА
Како ћумурџије кажу, тајна квалитетног ћумура се крије у дрвету. Дрва треба сећи много раније – да се осуше, јер се од сувих дрва производи најбољи ћумур. Од сирових буде ситан, тешко се пали и тежи је на килограм. Кад су дрва сува и нису трула, добија се идеалан ћумур за роштиљ, нема варница, нема прштања. Од једног метра дрва може да исегне осам до десет џакова ћумура, али све зависи од сувоће дрвета. Најбољи ћумур се прави од тврдог дрвета – од букве, граба и храста. За производњу ћумура не користи се техничко дрво, које је квалитетно и скупо. Управо због тога у ћумурану иде свако дрво, а ватра је та која прогута и цепаницу и квргу, и жилу и извалу. Зато је ћумурџијски занат симбол истрајности, знања и поштовања према природи, а он се на нашим просторима одржао захваљујући верним чуварима породичне традиције. Сваки мајстор ћумура данас је чувар једне епохе, у којој се огањ није гасио лако, а вредност човека мерила његовим знањем, рукама и радом. А колико је труда и знања потребно да би се произвео квалитетан ћумур, знају само врсни мајстори овог заната, чије су се породице традиционално њим бавиле.
– Производњу ћумура у нашој породици започео је деда Милија, наставио је отац Борко, а ја сам 2013. године основао радњу и то је данас наш свакодневни посао на имању са четири зидане ћумурана. Ћумурана се пуни дрвима до врха, затим се пали ватра и процес сагоревања траје до седам дана. Пошто нема велике концентрације кисеоника, долази до тињања и дрво се претвара у ћумур. Свака пећ има своје луфтове и кад се на њима појави жар, знамо да је процес завршен. Тада се додаје око 100 литара воде, тако стоји шест сати и долази до каљења, после се ћумур купи у вреће и продаје широм Србије, али и у Немачкој, Грчкој, Норвешкој, Америци. Посла има, ко хоће да ради – прича Саво Добросављевић, произвођач ћумура из Пшаника.
ЗНАЊЕ, ТРАДИЦИЈА И НЕЗАБОРАВНО ГОСТОПРИМСТВО
– У организацији Друштва угљара Словеније, Студијског кружока „Од возника до евра“ и Друштва власника шума Сопота – Лашко, кренули смо на надахњујуће стручно путовање по Србији од Драгачева и Гучe, кроз нетакнуту природу Голије, Ивањице, све до историјског манастира Студеница, Рудна, Бора, мистичне Лазареве пећине, као и села Злот и Подгорац. Главни циљ наше посете је упознавање са примерима добре праксе и размена искустава у области шумарства и традиције. На терену смо упознали изузетно гостопримство сеоског становништва и непроцењиво знање локалних ћумурџија (угљара), који са изузетним поносом брижљиво чувају овај стародавни занат. Кроз теренску едукацију, стручна предавања и отворене дијалоге са локалним шумарима и стручњацима, разменили смо драгоцена искуства о одрживом развоју сеоских средина, изазовима савременог газдовања шумама и значају допунских делатности на пољопривредним газдинствима. Као представници Словеније и Европског удружења угљара, домаћинима смо поносно приказали рад и организованост угљара код нас и шире у Европи. Поред стручних садржаја, очарала нас је и богата културна баштина, кулинарство и непоновљивост места у којима се прошлост тесно преплиће са будућношћу. Кући смо се вратили пуни нових идеја, богатији за нова знања, проверене шумарске мудрости и прелепе успомене које ће сигурно бити темељ за будућу сарадњу – изнели су своје утиске Јоже Прах, председник Друштва угљара Словеније и Марија Имперл, потпредседница Европског удружења угљара из Немачке, изражавајући искрену захвалност свим драгачевским домаћинима, партнерима и локалним удружењима на изузетно топлом дочеку и непроцењивој размени знања, а посебно Душану Р. Ивановићу, који се побринуо за целокупну организацију посете.
– Ово је за нас била значајна посета гостију из Словеније и Европе, са којима смо договорили даљу сарадњу на очувању и развоју ћумурџијског занимања као нашег значајног економског, културног, туристичког и образованог наслеђа кроз организовање произвођача ћумура у Србији, којима желимо успешну производњу ћумура уз традиционални поздрав: „Нека се дими“ – истакао је Душан Р. Ивановић, председник ИО Еколошког друштва „Драгачево“ и организатор посете гостију из Словеније и Европе.
Иначе, у драгачевском крају сада је активно више од 100 ћумурана.
В. Степановић
Фото: Архива саговорника
Ћумур данас има широку примену у гастрономији и домаћинству (за припрему хране на роштиљу и у земљаном посуђу, јер даје равномерну топлоту и препознатљив укус), у пекарама и ресторанима са традиционалним пећима, у домаћинствима (за грејање пећима и каминима), затим, у металургији (као редукционо средство за топљење гвожђа, у производњи специфичних челика и у високим пећима), у хемијској индустрији за добијање активног угља за филтрирање воде, пречишћавање ваздуха и у медицинске сврхе, а у пољопривреди за добијање агро угља за побољшање квалитета земљишта и задржавање влаге.
