Društvo

ПРОСВЕТНА ЛЕГЕНДА ЉИЉАНА БОЈОВИЋ

Као дрво које увек доноси плодове и свима су на дохвату руке. Таква је остала све до данашњег дана, иако је већ две деценије пензионер. Спремана је да сваког научи и француски и латински и немачки језик. И сведочанства о томе на све стране.

– Пратећи неконвенционални пут учења француског језика само на приватним часовима, будући да програм у школи није био довољан, ни инспиративан, професорка Љиљана Бојовић или La Prof, како је зовемо, преносила је чудесан свет франкофоне цивилизације ученицима једнако путем језичких игара, савремене париске уметности, или деликатеса француске кухиње. Можда је управо тај јединствен спој пружања прозора у нови, непознати свет и педагошког приступа који се заснивао на одговорности, посвећености раду, допринео да читави нараштаји франкофона гледају у ”жути солитер”, на углу Немањине и Кнез Милошеве улице, као на светионик дубиког знања и космополитизма – утисак је некадашњег ученика Ђорђа Бојовића. Подударност у презимену је сасвим случајна! Важнији детаљ је да је Ђорђу, стручњаку за међународно право, знање француског језика отворило многа врата. И до Европског парламента у Бриселу. Сведочанство тих плодова знања која су стално на дохвату руке је и захвалана ученица која је у шестој деценији савладала француски. И њој и Ђорђу постао је други матерњи језик.

PERSONA GRATA

Предавала је професорка Љиљана Бојовић француски, латински и немачки језик у свим чачанским средњим школама. И из тог времена се ређају и испадају из руке разне цедуљице, и дволиснице отргнуте из свески са квадратићима или линијама, са посветама ученика. Многи од њих успели су да савладају и граматику страних језика, која је ретко коме омиљена, спонтано и лагано.

”Никада нећемо заборавити часове квиза, решавања укрштеница, певања и групног рада и то су били ретки часови (у односу на друге предмете) када нисмо питали: ”Колико има до краја часа”. Ви сте нама persona grata (пожељна особа).”

Професори Медицинске школе и некадашњи ученици Љиљане Бојовић

”Операција преношења знања латинског језика на нас ученике је веома успешно завршена. Ви, као капетан брода, имали сте веома тежак задатак, али сте успели да брод безбедно доведете до прве луке. Ми ћемо даље наставити да путујемо морима живота са знањем које сте нам Ви пренели и које ће нам служити да пребродимо многе олује.”

Било је тако у Гимназији, Економској, Медицинској, Техничкој, Машинској школи и у Кладову у коме је радила после завршених студија на Филолошком факултету у Београду.

УВЕК ДО СИГУРНЕ ЛУКЕ

Будући лекари, фармацеути, адвокати, преводиоци, инжењери. Заједно са професорком Бојовић врло брзо су од темеља градили вишеспратнице знања. Водили су их жеља и заинтересованост. Али, требало је да подстаћи и друге, оне којима је било потребно само корак, два.

– Лако је учити децу која су амбициозна и желе што више знања. Ипак, имало је и оних који нису волели да уче, а хтели су да раде. За њих је требало имати стрпљење, разумевање и љубав. Данас сам најсрећнија када сретнем моје ученике и видим да су многи успели радом и стеченим знањем. Основали су и своја предузећа и пре свега, дивне породице. Са многима сам и данас пријатељ. Били су то момци који су похађали дуално образовање, три дана у школа, два на пракси, и стекли велико искуство у ”Слободи”, ”Фабрици резног алата”, ”Хидроградњи”… – подсећа професорка. Баш из тих генерација из седамдесетих година, незаборавно искуство на дуге косе и шишања на часовима разредног старешине.

Глумац Петар Краљ, професорка, академик Матија Бећковић, професоркина унука Теодора и ученик Ђорђе Бојовић. Прослава 140. годишњице школе у Слатини

– Ја почнем, они наставе. Изводила сам и акције против пушења. Када уђу у учионицу, ако се осећају на дуван, претресем их и одузмем им цигарете. Остали дојаве онима који још нису ушли, па оставе паклице испред учионице… Била су то лепа времена, али смо дочекали и тешка. Ратови у бившој Југославији, долазила су деце која су са породицама напуштала Хрватску и Босну. Суочавали смо се са њиховим тешким судбинама. Требало их је охрабрити, подстаћи и заинтересовати за школу. У Машинској школи је учио и дечак који је возио трактор од Хрватске до Србије и тако спасио своје ближње – прича Љиљана Бојовић.

Прослава 41. годишњице матуре електро струке школе „Бранко Милошевић Ћопо“

ДЕДА И УНУК

Међу трајним успоменама, незиоставно и писмо једног деде. Његов унук је имао здравствених проблема због којих није могао да прати наставу. Али, деда је на све начине покушао да га спасе да не понавља разред.

”Молим наставнике, оне који дају часове да му поправе оцене и да му покажу ако шта треба да Вам говори и да све до вас стоји да му дате оцене да пређе у други разред, јер је млого две године да учи, па да нема оцене, тројку, четворку и петице, како следује од вас свију. Вас наставника и секретарице и секретара и разредне и шефа предаје и од разредног, јер је Љ. аперисан. Месец дана лежо у болници, лежо код куће, па је лежо у болници од грипа двадсете дана, па је нежан…” И на крају је поново замолио наставнике, разредног, шефа одељења, секретара, ма кога да помогну његовом унуку. Понудио је деда и да плати. Али, сви су му помогли и без новца…

ДАНИ У КЛАДОВУ

Професорка Љиљана Бојовић рођена је у Пожеги, а основну школу и Гимназију завршила у Ваљеву. Од тада до дана данашњег траје њено пријатељство са школским другом Матијом Бећковићем. После студија у Београду, одмах се запослила у Гимназији у Кладову. Баш док је она радила, почела је и изградња Хидроелектране ”Ђердап”. Већ тада, видело се да је и била предодређена да ради са ученицима. И тамо је стекла пријатељства за сва времена. Тада се и удала и родила ћерку Снежану. Када је са супругом Богољубом стигла у Чачак, није одмах ушла у просвету. Запослила се у ”Хидроградњи” као преводилац, а водила је и ученике на пракси. Тек је неколико година касније прешла у просвету, најпре у Машинској школи.

Кладово, шездесетих година
Пет деценија касније…

За све године рада у просвети и на Техничком факултету, добијала је изузетне оцене за свој рад од истакнутих познавалаца француског језика, професора универзитета. Својевремено је награђена и Сребрним знаком Црвеног крста Југославије за хуманитарни рад у школи… Одлазила је и два пута у Француску на усавршавање, које је било доступно истакнутим педагошким радницима…

Данас је у деветој деценији живота и, ако би било ко пожелео да научи француски, латински или немачки, дочекаће га ведра жена, срећна мајка и бака. Њен успех ширио се и на породицу. Професоркина ћерка је дипломирани инжењер електротехнике, унука Теодора је завршила филозофију на Филозофском факултету у Београд, а завршава и основне и мастер студије гешталт психотерапије. Унук Алекса је апсолвент софтверског инжењеринга на Метрополитен факултету и ускоро ће га завршити. Најмлађа Тара је други разред Десете београдске гимназије. Још једна учена глава у породици је и Снежанин супруг Милан, дипломирани математичар и програмер. Сви они су музички образовани, завршили су музичку школу и свирају клавир.

Са ћерком, зетом и унуцима

Тако је са лакоћом и ведрином, у озбиљној игри живота, водила и ученике. Када је требало, била је и родитељ, а превасходно прави пријатељ. Онај коме се увек враћамо.

– Шта рећи о професорки Љиљани, а да то не буде премало. Мало је људи у овом граду који су оставили неизбрисив траг у својој каријери. Нама, њеним ђацима, остала је у изузетном сећању. Била нам је професор, пријатељ, друг. То пријатељство је остало до данашњих дана – утисак је њеног некадашњег ученика Драгована Остојића, једног од припадника генерације дуалног образовања електро струке. 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.