УКОРИЧЕНА ВИШЕГОДИШЊА КАЗИВАЊА
Јован Ђорђевић, проф. српског језика и књижевности, завршио је основну школу и гимназију у Чачку, а Филолошки факултет у Београду, где и данас живи и ради. Оснивач је Издавачке куће „Златна књига“, у којој је објављено низ едукативних издања намењених деци и кућa „Звездана прашина” и „Орфелин“, у којима објављује своје књиге. Осам књига Јована Ђорђевића “Шарени свет казивања”, настале су на основу испричаних прича на Првом програму РТС-а, у оквиру емисије „Жикина шареница“, после десет година казивања о историји, религији, књижевности, уметности.
Ђорђевић је аутор књиге „Лепота вековног стварања“ која представља историју људског духа. Обухвата период од 2.500 година цивилизације која почива на лепоти. Књига „Тајна вековног блага“ је књига о енергији и хармонији. Књига „Београдска казива“ је збир прича о Београду из више епоха. Преведена је на енглески језик, тако да је двојезична. „Корак исписан пером“ је књига путописа коју је приредио и у којој је Јован Ђорђевић један од 43 аутора. Ђорђевић је и организатор и реализатор излета „Упознајмо Србију“, програма за децу „Школа бонтона“ и програма популарне науке. Аутор је и 16 едукативних календара (учила) намењених школама. Лето проводи на бродовима, говорећи путницима о историји и лепотама Београда.
Путујући са принцезом Јелисаветом, еминентним уметницима, књижевницима, глумцима, научницима, говорио је на бројним сценама о лепоти, о добром образовању и радовању животу. Године 1994. са песницима Миром Алечковић и Драганом Лукићем, организовао је у чачанским школама часове бонтона. Године 2001, као издавач књига принцезе Јелисавете Карађорђевић, одржао је промоцију њене бајке „Јабука и лептир“ у Дому културе у Чачку, за чачанске основне школе, уз присуство Принцезе Јелисавете, Ружице Сокић и Јелице Сретеновић.
Јован Ђорђевић је редовни члан Матице српске, одржао је серију предавања о бонтону и култури понашања, ученицима Богословије у Сремским Карловцима, децембра 2021. Почетком 2022. почео је са радом на причама за девету књигу „Шарени свет казивања“.
Своја сећања на чачанске дане, људе и манире које је гајио урбани део града описао је у својој причи „Корзо“.
З. Л. С.
КОРЗО
„Плава линија живота“ је књига Бранка В. Радичевића. У њој пише о српским надгробним споменицима и крајпуташима. Кованицу крајпуташ је он смислио, а односила се на споменике који су подигнути крај пута ономе ко страда или умре далеко од своје куће, па му се често и не зна прави гроб. Бранко је рођен у Чачку. Волео је Овчар Бању, где је направио малу дрвену кућу над потоком, са отвореним делом пода како би уживао у жубору, летњој свежини и посматрању риба. У Овчар Бањи је боравио више месеци годишње пишући приче и песме. Мештани су му подигли споменик крај пута, у центру Бање. Чувену песму, „Са Овчара и Каблара“, Бранко је назвао „рам песмом“. У њен оквир су се убацивала имена владара који су столовали у одређеном времену.
Са Овчара и Каблара чобаница проговара,
Краљу Петре бела лица,
Кад ћеш доћи до Ужица…
Касније је песма измењена уз коришћење рама:
Са Овчара и Каблара чобаница проговара,,
Друже Тито бела лица,
Кад ћеш доћи до Ужица.
У Југославији после рата све главне улице у градовима су носиле име Маршала Тита. Чачак је томе одолевао све до 1.октобра 1974, када је главна улица добила Титово име. У тој улици је био корзо. У свим градовима и селима Југославије постојао је корзо.
Улица, где је у Чачку био корзо, имала је коловоз и два тротоара. Била је дугачка око 500 корака и широка око 15. Саобраћај је обустављан у периоду од 18 до 22 сата да би шетачи могли несметано да се крећу. Дуж улице је било неколико лепих предратних зграда са понегде оштећеном фасадом. Са десне стране корзо је почињао од платоа на коме је био Дом културе. Онда, неколико продавница до кратке слепе улице која је пресецала тротоар. Ту, на самом углу је зграда Хотела „Београд“, кога смо сви звали скраћено ХБ. Пре Другог светског рата хотел се звао „Крен“. Немачка породица „Крен“, пионири српског пиварства, донела је у Чачак први клавир, позоришне представе, коњак, а касније и филмске пројекције. Хотел је почео да зида отац Фердинанд, а завршио га је син Стеван Крен, 1. јануара 1900. године.
Моја школска другарица, Снежана Ристановић, лиценцирани водич за Чачак и околину, испричала ми је причу о настанку хотела поред кога смо се окупљали.
Гимназијалци су се састајали преко пута улаза, па напред, педесетак метара са обе стране десног тротоара. Из Техничке школе још напред, а мањи број девојака из Економске школе према средини корзоа. Девојке из Медицинске школе су, углавном, шетале средином улице. Улица је имала два смера шетача. Десном половином се ишло до зграде Поште, где је био крај корзоа, а онда су се враћали другом половином улице у супротном правцу. Обично по двоје, а некад и више у групи. Улицом су суботом и недељом, када је корзо трајао дуже, ишли и старији људи. На левом тротоару, ситуација је била пресликана, само што су туда шетали млади, који су дошли са села, или из оближњих вароши. Средином тротоара шетају двоје, а са обе стране тротоара стоје посматрачи који одмеравају оне који шетају. Девојке нису стајале. Увек су шетале. Биле су одмерене и никада нису претеривале у задржавању на корзоу. Манире, стрпљење и осећај мере усавршавале су на корзоу. Повлачиле су се у право време. Баш онда, када их је неко очекивао, макар у још једном обиласку корзоа. Знале су да некоме остављају устрептали немир и нестрпљење до сутрашње шетње. Девојке нису излалиле свако вече, па је увек неко остао ускраћен за радост виђања. Те мушке вечери су биле испуњење спортским коментарима и завршавале се одласком у Шах клуб у близини, или у Пивници „Зеленгора“ на корзоу. Осим пива и других пића, пивницу су испуњвали мириси гирица и врућих лепиња намазаних младим кајмаком по коме су наређани колутови свежег парадајза, а онда преклопљени горњим хрскавим поклопцем лепиње, тек извађене из пећи на дрва.
Десном страном су шетали Чачани. Шетња је обично трајала четири-пет кругова, што је било довољно да се неко види, или буде виђен. Уз пут се коментарисао нечији изглед, фризура, гардероба, шминка, покрети. Пажљиво се пратило ко кога гледа, да ли се неко осмехује и коме, да ли су осмеси и погледи узвраћени, и зашто нису, ко је добацио нешто неумесно, или врло пријатну опаску, да ли би девојка била лепша да је имала краћу сукњу, или тесне панталоне, а мушкарац дужу косу, или макар зулуфе.
На корзо се ишло свако вече, макар и под температуром. Код куће смо имали телефоне, али се нико није договарао на тај начин. Договор на корзоу је био са свима и о свему. Осим тога, на корзо смо ишли да разговарамо, да се радујемо, да идемо загрљени, да некога заволимо.
Шетња се завршавала око 20,30 часова. Онда се друштво разилазило. Радним данима обично кући, сем ако ново познанство није захтевало додатни разговор ради бољег упознавања. Тада се стајало на углу, или се одлазило у посластичарницу код „Пеливана“. Ту се заслађивало баклавама, кремпитама или куваним житом са орасима. Жеђ се гасила бозом, или лимунадом. Ти почетни разговори упознавања су били симпатични, одмерени и изнад свега љубазни. Девојци се поклањала пажња у сваком тренутку, од примицања столице, придржавања јакне, плаћања рачуна, до нежних комплимената и нескривене радости због упознавања. Том заједничком седењу у посластичарници, или нешто даљем млечном ресторану „Париз“, претходили су дани шетања корзоом, распитивања о момку, или девојци, упућивања осмеха и зажарених погледа. После таквих сигурних вишедневних сигнала, веза није могла да се не оствари. Следеће вечери, када се новопечени пар прошетао средином корзоа, руку под руку, сви посматрачи су добили недвосмислену информацију: ПОШЛИ СМО, ЗАБАВЉАМО СЕ. Следећих вечери њихове шетње су биле све краће и завршавале су се у парку, или у биоскопској сали. И то увек у последњем реду.
Суботом и недељом се остајало дуже на корзоу, а затим се одлазило на неки догађај. Узбудљив је био онај у Кошаркашкој хали сваке друге суботе. Тада је Борац дочекивао велике тимове из СФРЈ: Црвену звезду, Партизан, Олимпију из Љубљане, Босну из Сарајева, Југопластику из Сплита, Локомотиву из Загреба… Тих година кошаркаши наше земље су били најбољи у Европи, а 1970. године и прваци света. Капацитет хале је био 4.000 места, а не ретко, нас је било и пет хиљада. Чим се заврши утакмица, посебно ако смо победили, враћамо се бучни и радосни да на корзоу коментаришемо игру од почетка до краја. Шутеви Радмила Мишовића и његове бравуре са лоптом препричаване су са одушевљењем. Нисмо га тек тако звали „Маршал“.
Суботње вечери су биле најлепше. После шетњи на корзоу, одлазили смо на игранке на Желово игралиште (Кошаркашки клуб „Железничар“, где је прве кошаркашке кораке учио Кићановић, један од најбољих играча Европе). То је било време „Битлса“ и „Ролинг Стоунса“ и „скидања“ њихових песама од Америке и Лондона, до Чачка и других вароши у Србији. Играло се на близину. Сентиш. Уз шапутање. Било је и ђускања, али се тада губио осећај интиме. Љубавни парови су обично завршавали у Градском парку, на клупама изнад којих су биле намерно разбијене сијалице. Када би се скупило веће друштво, одлазили су да остатак вечери проведу на бедему. Бедем је био кеј поред Мораве, где се долазило са пивом, ликером и гитарама. Дивна музика се ту свирала. Било је и фантастичних певача, а изводили су се светски хитови. Неки од музичара су касније завршили у оркестрима у Скадарлији, у Лондону, Немачкој, у познатим београдским групама, или на позоришним сценама. Бора Ђорђевић је постао најпознатији, мада није био најбољи музичар. Чудан је био тај отпор талентованих људи у Чачку, према официјелним и стереотипним шемама успеха. По становима на журкама, некада је могла да се чује боља музика него на великим концертима. Чачак је био град талентованих музичара, спортиста и мангупа.
Корзо је био безбедно место, где се никада нису дешавала непријатне ствари, агресивности, туче или напади. Ту се дружило, водили се пријатни разговори, испољавале се емоције, некад отворено, више дискретно и несигурно. Вече је протицало мирно, без кошкања, гурања, нервозе, иако су улице биле препуне људи. Ту се није долазило са проблемима, јадиковкама и тугом. Све се то заборављало пред излазак на корзо. Сама припрема, гланцање, пеглање, свакојако дотеривање и благо узбуђење због жељених сусрета није дозвољавало лоше мисли и велика нерасположења. Није било лепо да нас толики свет види заокупљене великим проблемима. Сва позитивна струјања са корзоа, која су се осетила одмах иза угла, убрзавала су нам кораке и одагнала све што нас је притискало. Лековито је било то место.
Суботом, а нарочито недељом, када је корзо почињао нешто раније, читаве породице су долазиле у шетњу. Сви лепо обучени, још лепше расположени желели су да их што више људи примети. Наравно, да и они виде све оне које су познавали, или се са њима дружили. То није било исто као кад вам дођу пријатељи у кућу, или ви одете код њих у посету. Овде сте изложени погледима стотина људи. Често су се дешавала нова познанства уз љубазност и широки осмех. После неколико измењених речи, често и комплимената, свако би продужио на своју страну како не би ометали остале шетаче. Тих година се често путовало из места у место и одлазило код рођака или фамилије у госте, обично викендом. Пре него што се гости отпрате на аутобус, или воз у недељу вече, окренули би сви заједно пар кругова на корзоу. Ако би међу њима био згодан младић, или која лепа рођака, ускомешало би се друштво, а знатижеља се једва стишавала до сутрашњег одласка на посао и одговарања на радознала питања. Корзо је био својеврсна сцена изнад које, као да су били упаљени рефлектори да би у вечерњим сатима обасјали најлепше што град има – млад, расположен свет, дотеран, умивен, патријархалан, васпитан. Сви су се трудили да допринесу тој заједничкој слици града са жељом да све одише духом чистог града са његовом највећом вредношћу – лепим и интелигентним светом пуним живота. Зато су се увек гости доводили да прошетају корзом, осете и виде све то.
С јесени би се корзо видно проредио шетачима. Само најупорнији су излазили и под заштитом кишобрана од ветра и кише покушавали да оправдају свој долазак тражећи погледима низ улицу особу до које им је стало и због које ни пљусак, ни силина ветра нису спречавали њихову жељу да макар још једном виде драгу особу пре доласка снежних дана, када се корзо у потпуности гасио. То су били једини дани туге на корзоу. Наредних дана кише су спирале тротоаре носећи последње опало лишће.
Слободан Јовановић
Фото: Н. музеј
