Милорад Симовић (1967 – 1994) одрастао је у Доњем Дупцу, у вишечланој породици. Пошто су живели у врло тешким условима, он и његов најмлађи брат Тихомир провели део детињства и младости у домовима за незбринуту децу у Зрењанину и Умци. Ту су завршили основно образовање и аутомеханичарски занат. Када су се вратили у Драгачево, Милорад је радио у „Воћару” и Електродистрибуцији у Гучи. У ратом захваћеној Бања Луци, нашао се као добровољац. Погинуо је 27. јула 1994. године.
Милораду за незаборав, Савез ратних ветерана Моравичког округа подигао је спомен-плочу на Месној заједници Доњи Дубац.
– Једини је из чете пришао да помогне рањеном другу кога је погодила граната. Док га је спасавао, испаљене су још две и Милорад је тада тешко рањем. Пребачен је хеликоптером на Војномедицинску академију у Београд, али је успут преминуо. Сахрањен је у Доњем Дупцу. Пошто је био омиљен у селу, комшије су му подигле надгробни споменик – прича Тихомир Симовић, Милорадов најмлађи брат.
Милорад је рођен 11. јуна 1967. године, живео је са оцем Милутином, мајком Радованком, сестрама Миром и Мицом, браћом Милом, Радом и Тихомиром. Пре одласка у домове за незбринуту децу у Зрењанину и Умци, похађао је Основну школу „Марко Пајић” у Доњем Дупцу. Његов брат Тихомир није добро запамтио родитеqе, мајка је рано умрла, а оца се сећа само у обрисима. Старија браћа и сестре причали су Тихомиру да је њихова породица живела од новца који је мајка зарађивала у надници. Нису имали ни основне услове за живот. Њихова једина уточишта биле су кућа од сламе и брвнара које су касније изгореле. Милорадове сестре су се рано удале, а касније је предузеће у коме је радио његов брат Миле изградило Симовићима кућу која, још увек, није потпуно уређена за живот. Од шесторо браће и сестара, данас су живи Мица и Тихомир. Мица са породицом живи у Тополи, а Тихомир у Гучи, запослен је на одређено у Јавном предузећу „Комуналац”.
